Madlin Miler

Možda se zato moliocima ne smeju postavljati pitanja. Koliko bi nas dobilo oprost kad bi se znalo šta odista nosimo u srcu?

U sobi postade svetlije, i uđe otac.

„Postoji valjda neki način da je sprečim“, reče. „Nekakvo oružje možda.“

To mi je bila veoma draga osobina kod njega: uvek se bori da dobije ma kakve izglede.

smrtničke krhkosti proističu dobrota i ljubaznost.

Prepoznao bih ga i u tami, čak i ako se preruši, govorio sam sebi. Prepoznao bih ga čak i ako poludim.

„I možda i jeste najveća tuga, na kraju krajeva, ostati na zemlji kada nekoga više nema.

Svaki sin je pokazatelj majčine kakvoće

Možeš naučiti otrovnicu da ti jede iz ruke, ali joj ne možeš oduzeti ljubav prema ujedanju.

Nisam imala prava da ga svojatam, znala sam to. Ipak, u usamljeničkom životu, u pojedinim retkim trenucima neka duša porine u blizini tvoje sopstvene, kao što zvezde jednom godišnje ovlaš dodirnu zemlju. Za mene, on je bio takvo sazvežđe.

Koliko bi nas dobilo oprost kad bi se znalo šta odista nosimo u srcu?“