Mikolaj Grinberg

Pitam se samo šta će mi još i njegova tuga – kao da nemam dovoljno svoje.

Počinjem od samog početka, jer perspektiva uvek zavisi od konteksta.

Priznaću vam da imam snove i na javi. Pojave se kao klica misli, a ako ih ne iščupaš na vreme, toliko se razmnože da više ne možeš da ih savladaš. Galopiraju do neizbežnog kraja, koji oduzima snagu i volju za životom. I sve ti unište.

rugi život je teži, jer ga živim sam sa sobom

ilion drugih pitanja o kojima sam toliko puta razgovarao sâm sa sobom, ali ništa zanimljivo nisam saznao.

Govorim mnogo, jer imam šta da kažem, ali nekako mi se ne dâ da počnem.

Naizmenično ih privijaju i odmiču od sebe. Kao da ne mogu da odluče da li bi radije da ih osete ili vide.

Imam devedeset godina, ali svima govorim osamdeset devet, jer zvuči mnogo bolje, zar ne? Evo, procenite sami: osamdeset devet. A sada: devedeset. Ima razlike, jelda? Uostalom, vi to ne razumete. Sada ne razumete, kasnije hoćete, ali ja neću više biti tu da mi to kažete.

Probudila sam se veoma tužna, jer sam videla sebe kako mirno čekam smrt.

Plašim se da nećeš stići da obradiš prošlost pre nego što stigne budućnost, dragi Mikolaju. Ne pišeš dovoljno brzo. Požuri, jer se greh nečinjenja dobrano računa u konačnom bilansu.