Aleksandar Đuričić Ash

Boris je sa skoro dvadeset i pet godina prvi put u životu osetio slobodu u prostoru u kome je spavao. Konkretnu, opipljivu slobodu, bez gazdarice, bez prijatelja, bez oca… Jer, ma koliko drugi ljudi njemu bili bliski, čoveku je ipak najbliskija njegova samoća.

A onda sam poželeo više, poželeo sam bolje. Sada, kada se osvrnem na sve što se dogodilo, čini mi se da nikada nisam imao više nego onda kada sam mislio da nemam ništa.

Najbolje bi bilo da su ga pozvali zbog njega samog i njegovih strahova. Samo, mala je verovatnoća da psihijatri preventivno pozivaju građane na razgovore slučajnim izborom iz telefonskog imenika, iako bi to bila odlična praksa u Srbiji.

Kada imate devetnaest godina, onda sebi ne možete da dozvolite taj luksuz da se predate, čak i kada vam borba izgleda sasvim beznadežno. Morate ustati iz ruševina, pokupi ostatke svog prošlog života za sobom i od njih probati da napravite neki novi, otporniji na ono što vas je prethodno oborilo. Jer, život je tek pred vama! – kažu vam. Ali vam neće reći kakav život, niti da li je vredan tog ustajanja.

Nema finih droga! Nema! To je bila čvrsto uvrežena istina u njegovoj svesti. I to što oni rade nije dobro! To je zlo! Za zločine nema opravdanja, svaka greška se plaća, svaka loša misao se vrati kao bumerang, a kamo li loše delo. Ono što je zabranjeno, to je prosto – zabranjeno.

On nije mogao da bude tužan. On je imao planove! Kao da je zaboravio da se sudbina zagrcne od smeha pred malenim čovekom koji ima planove.

Da li se išta pametno može uraditi sat pre nego što zauvek odete iz nekog grada? Verovatno ništa pametnije od toga da se izađe i zapali cigareta.

profesorka Dana Pandurović

Miodrag Hundić, u selu poznati kao Mića Kockar

Smrt je slučajni događaj, a vrlo retko kazna za naše pogrešne izbore.