Aleksandar Đuričić Ash

Najduže i sa najvećom živošću čovek pamti upravo one trenutke koje želi da zaboravi.

Boris je sa skoro dvadeset i pet godina prvi put u životu osetio slobodu u prostoru u kome je spavao. Konkretnu, opipljivu slobodu, bez gazdarice, bez prijatelja, bez oca… Jer, ma koliko drugi ljudi njemu bili bliski, čoveku je ipak najbliskija njegova samoća.

A onda sam poželeo više, poželeo sam bolje. Sada, kada se osvrnem na sve što se dogodilo, čini mi se da nikada nisam imao više nego onda kada sam mislio da nemam ništa.

Najbolje bi bilo da su ga pozvali zbog njega samog i njegovih strahova. Samo, mala je verovatnoća da psihijatri preventivno pozivaju građane na razgovore slučajnim izborom iz telefonskog imenika, iako bi to bila odlična praksa u Srbiji.

nao je da nema drugog izbora nego da ustane uz tog nereda i krene dalje. Kada imate devetnaest godina, onda sebi ne možete da dozvolite taj luksuz da se predate, čak i kada vam borba izgleda sasvim beznadežno. Morate ustati iz ruševina, pokupi ostatke svog prošlog života za sobom i od njih probati da napravite neki novi, otporniji na ono što vas je prethodno oborilo. Jer, život je tek pred vama! – kažu vam. Ali vam neće reći kakav život, niti da li je vredan tog ustajanja.

imao je mnogo manje života iza sebe, mnogo manje za zaboraviti, a mnogo više snova u svom koferu.

Jer, ma koliko drugi ljudi njemu bili bliski, čoveku je ipak najbliskija njegova samoća.

Najjače se čuje tišina.

. A čovek koji beži od sebe ne stiže daleko, nikada dovoljno daleko da sebe izgubi iz vidokruga.

Umerenost je odlika ljudi koji nemaju sopstvenu ideju.