Oskar Vajld

U našoj je zemlji dovoljno da neko bude otmen i duhovit pa da se svaki prostački jezik pokrene protiv njega. A kakav život vode ti isti ljudi koji se predstavljaju tako moralni?

Danas ljudi znaju cene svačemu, ali ničemu ne znaju vrednost

Najviši i najniži oblik kritike jeste neka vrsta autobiografije.

Uvek! To je strašna reč. Grozim se kada je čujem. Žene je tako rado upotrebljavaju. One kvare svaku romansu pokušajem da večito traje. Osim toga, ta reč nema smisla. Jedina razlika između ćudi i doživotne strasti u tome je što ćud traje nešto duže.

Stalno nam pričaju da je tamo raj za žene.
– I jeste! To je razlog što one, kao i Eva, žude da pobegnu iz njega

Čovečanstvo shvata sebe suviše ozbiljno. To je svetski prvobitni greh. Da je pračovek umeo da se smeje, istorija bi pošla drugim putem.

Drago moje dete, ljudi koji vole samo jednom u životu u stvari su površni. Ono što oni nazivaju odanošću i vernošću, ja zovem ili lenjivošću navike ili oskudicom fantazije. Za emotivni život vernost je isto što i doslednost za duhovni život – ništa drugo do priznanja slabosti. Vernost! Jednoga dana moram da je analiziram. U njoj je strast za svojinom. Mnoge stvari odbacili bismo od sebe kada se ne bismo bojali da ih drugi ne podignu.

na selu može svak biti dobar. Tamo nema iskušenja. To je razlog što su ljudi koji ne žive u varoši skroz-naskroz nekulturni. Kultura je nešto što ne može lako da se postigne. Samo dva puta vode k njoj. Jedan je obrazovanje, drugi pokvarenost. Ljudi na selu nemaju prilike ni za jedno od toga dvoga, stoga se ne razvijaju

Tragedija starosti nije u tome što je neko star, već što je bio mlad.

Jedini put da se oslobodimo iskušenja jeste da mu se podamo. Odupri mu se, i tvoja će duša biti bolesna od čežnje za stvarima koje je sama sebi zabranila,