Симо Матавуљ

Поњекад, тренутно, сукобили би се њихови празни, тужни погледи, али би их брзо одвратили. Тако изгледаху као два кипа, који оличавају глад и немоћ!

Онда Пилипенда, изван себе од гњева, свом снагом удари Куријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз од цесте и заплака се!

Послије загрљаја, загледаше се једно другоме у очи, у модре, ситне, бистре очи, које по нашим острвима нараштаји један другоме предају, као год што предају и обле главе, округласте образе, радост живовања, јако вјерско осјећање, нејаку моћ мишљења и скучен број ријечи… Јурјева мати, Луца, изгледаше као његова старија сестра, старија за десетак година, не више.

Сањала. сам њу - поварету! Дошла је, поварета, блида и плачна, са отекнутом и увијеном руком. И одвела ме на фоњистру (прозор) и здравом руком показала ми море и на њему велик брод, и на броду бија си само ти. И она, поварета, плачући рече: “Ено га! Долази! Али ја не могу, мене притеже ова жалосна рука, притеже ме у дунбину… А Јурета нека вазме Паву…”

кње и рече: - … Јеси ли ти кршћанин, или си Жудија поста? Хоћеш ли против бога? … Хајд’, сад ће наши доћ’! Срамота би била да се дозна зашто тужиш, јер ниси поварету испросија, нити се зна да си то мислија, кад се из војске вратиш! Реци јој розарије за душу и хајд’!…

Она узе суд с водом, те га поли а он опра мало руке и очи, па изађе погружен и поведе сестру истим путем куда бјеше дошао.

Затече пристаниште загушено гајетама

малој миси имена тих људих... Још се приповида о њему у Зврљеву да је липо пива уз гусле, повлашки и да је мога дозвати човика на једну уру далечине, тако је јак глас имâ.“

Ти би све могâ што Чмањак не може, могâ и тер како да те враг није обрнуја на своју!... Бакоња, врат сломија, оћеш ли се икад оканити галијотства, оћеш ли се икад памети дозвати?... Бакоња, гром те убија! Ти ћеш зло свршити, на вишалима ћеш свршити, кâ нико твој! Ти си приличнији за ајдука неголи за редовника, ти кâ да си по сто пута од ришћанске крви!... Несритно дите! Несритно дите, убија те гром!...

Стипан извуче из бисага једну гуку, завијену у хартију, коју одмота. Бјеху три печене пастрмке. Затијем извади десетак јаја, један сирац, пријесну погачу, виљушку, нож и чашу.

Кушмељ, чешкајући се једнако по глави, биће мислио: „Лако је тако постити!“

И сви се дивише томе говору који не разумјеше, јер по жупама светог Фране, кад се напија учену човјеку или кад се у каквој претежнијој прилици говори пред ученијем људима, треба говорити да други не разумију.

И сви се дивише томе говору који не разумјеше, јер по жупама светог Фране, кад се напија учену човјеку или кад се у каквој претежнијој прилици говори пред ученијем људима, треба говорити да други не разумију. А Чагљина бијаше прави вјештак у томе, такав вјештак да он сам није разумијевао шта је говорио.