Mona Kasten

„Ja sam se samo zbog tebe i upustio u taj projekat. Zato što nisam mogao da mislim ni na šta drugo osim na tebe, još otkad si me prvi put poljubila.“

Čega se bojiš?“

Da ću biti povređena.

Da ti neću biti dovoljna.

Da ću ti naneti bol.

Da ću te izgubiti.

»Kad si ti sa mnom, imam osjećaj da sve mogu postići«, kaže hrapavo. »Zato ti je svakako mjesto na popisu kojem je cilj usrećiti me.«

Njegov stisak na mojim leđima postao je čvršći. „Nema nikoga ko bi za mene bio ili jeste bolji i koga hoću više od tebe, Sojer. Nema nikoga.“

„Volim te“, provalilo je iz mene.

Još sam bila u jednoj mokroj čizmi, mirisala sam na šnicle, nos mi je curio, ali bilo mi je potpuno svejedno.

„Šta?“, jedva je progovorio Ajzak.

„Znam da sada nije najbolji trenutak da ti to kažem. Ne izgledam dobro, a u ovom hodniku nije baš ni posebno romantično… čak ni za moje pojmove. Ali“, bespomoćno sam slegla ramenima. „Volim te, Ajzače. I to čak prilično jako.“

Tada me je poljubio.

Kada su nam se jezici sreli, nekako sam očajnički zacvilela. Toliko mi je nedostajao. Zario je ruku u moju kosu i toliko me je čvrsto privio uz sebe da sam jedva disala. Ali i disanje je bilo kao moje čizme, ili nos koji curi, nešto sporedno, sve dok ne prestaje s tim

Nastojim zanemariti činjenicu da je stvarno zgodna. Nikad još nisam vidio lice poput njezinog: njezin prćasti nos ne odgovara ponosnim crtama oko usta, mačje oči ne pašu uz sunčane pjegice na nosu, a ravne šiške uz njezino srcoliko lice. Ali na neobičan način, sve se to savršeno uklopilo. I postaje mi sve privlačnija što je dulje gledam.

Od pomisli na jučer gotovo mi se smuči. Sjećam se svake pojedine riječi koju mi je nabila na nos. Ali nipošto ne želim da ona zna da me time povrijedila

James izgleda šokirano. »To bi onda uistinu bilo strašno propustiti.«

Usta mi se nekontrolirano razvlače.

Moram se naceriti.

James Beaufort natjerao me da se nasmijem.

Kad to shvatim, brzo se okrećem i pogledam kroz prozor, ali prilično sam sigurna da je on to primijetio. U njegovim je očima jasno bljesnulo nešto poput trijumfa.

Pitam se zašto

Onog trenutka kad otvaram usta da mu se suprotstavim, on skida pogled s naših grmova ruža i spazi me na ulazu. U njegovim očima treperi emocija koju ne mogu protumačiti — uporno mi ne uspijeva pročitati ga — a zatim zakorači jednu stubu bliže, tako da smo se našli na razini očiju. Pročisti grlo i pruži mi zaštitnu navlaku.

»Htio sam ti donijeti haljinu. Tristan ju je prekrojio. Sad bi ti trebala savršeno pristajati.«

Ne poduzimam ništa kako bih uzela haljinu. »I zbog toga si došao kod mene doma?«

On duboko udahne, naglo izdahne i rukom se počeše po stražnjem dijelu glave. »Također sam htio s tobom porazgovarati o suboti. Ponašao sam se kao šupak i žao mi je.«

Kako se to dogodilo? Kako smo od nepoznavanja, podmićivanja i mržnje u roku mjesec dana došli do ove točke