Jelena Holcer

Pre desetak godina u vrtićima Srbije rađeno je ispitivanje dece uzrasta od pet godina. Pitali su ih da izaberu kako bi više voleli da provode vreme: igrajući se sa drugarima svojih omiljenih igara ili da sa roditeljima rade nešto što im je dosadno (devojčice da sa tatama gledaju fudbal ili pecaju, a dečaci da sa mamama idu na pijacu ili kuvaju). Deca su birala društvo roditelja.

Roditelji govore: „Pa, ni moji roditelji se nisu bavili mnome, i šta mi fali?“ Poželim tada da im kažem: „O, da, fali, i te kako…“, ali prećutim. Znam da se u tom modelu iz koga su oni potekli krije odgovor zašto ne vide razlog da se više posvete svojoj deci.

Psiholozi smatraju da je dovoljno provesti dvadeset minuta kvalitetnog vremena sa decom. To je vreme potpune posvećenosti detetu, kada se sa njim vi igrate, razgovarate i učite nešto po njegovom izboru. Verujem da ćemo se složiti da je upravo odnos sa detetom jedan od najvažnijih, a možda i najvažniji koji imate. Zar taj odnos, bez obzira na to koliko ste zauzeti, ne zaslužuje svakodnevnih dvadeset minuta vašeg vremena?