Vlada Arsić

– Блажен је онај што живи у незнању и ничег се не дохвата – мрмљао је. – И змија језиком палаца, једно чини, а друго смера. И нико не зна за замку нечастивог, одакле вреба и шта нам у потаји мисли

Порушене мајке над хумкама цвиле, жене и ђеца пиште кано кукавице, а јуноше се и даље кавгају, политиче и траже некакву правицу. Понајгоре, чини ми се да би сви исто, а јопе’ некако друкше. И једни и други би у заједничку државу, обије стране би под свод исте цркве, ал’само да не буде баш онако како су ови други наумили.

Никада није толико лоше да нам не мере бити још и грђе.