Vule Žurić

Čabrinović je visok, koščat i jak. Princip sitan i neugledan. „Uplašen i jadan!“, prezirno će Pfeffer ponavljati tokom dugoga ljeta 1914, da bi se 1938. najednom sjetio Principovih očiju: „Ah, te oči! Te svijetloplave, blistave oči nipošto nisu bile divlje, zločinačke oči, već oči žive i prodorne, inače mirne, iz kojih je provirivala urođena inteligencija, neka sređenost, i krajnja energija.“

stade da otkopčava gornju dugmad na oficirskoj bluzi, kao devojče kad biva usko njedrima u vezenom jeleku

Za Vijećnicu ne možemo reći da je zdanje za arhitektonske udžbenike, ali u deficitu kulture kojim je istorija kaznila Sarajevo, ona je predstavljala nešto na šta bi stanovnik ovog grada trebalo da bude ponosan. Uzaludan pokušaj prikazivanja stvari onakvima kakve nisu omiljeni je sport Sarajlija vijekovima, a Vijećnica, to pseudomavarsko zdanje, podignuto s kraja devetnaestog stoljeća, najljepši je primjer koliko Sarajlije vjeruju u ono što su sami o sebi izmislili.

Povrijeđen ego je teška neizlječiva bolest ovih krajeva.

Za vreme svoje posete Evropi, Teodor Ruzvelt je izjavio:

„Ako vidim još jednog kralja – ugrišću ga.“

Elem, bog, u koga nije verovao, tog dana je ošinuo Gavrila Principa bičem od dijamantskih škorpija i on je opalio…

„Istina? Šta je istina?“, upitao je Pontije Pilat.

U prvom delu života ja Pilatovo pitanje nisam razumeo.

Nisam razumeo da istina malo koga zanima, nezavisno od odnosa snaga u koji žele da se uklope.

Dakle, je li istina moguća?

Ako je objektivnost nemoguća, postoje li pravednije vrste pristrasnosti?

„Nastavni sistem tadašnjih austrijskih gimnazija u Bosni“, sećao se Andrić, „imao je za cilj da u mladom čoveku i budućem građaninu uguši svaku klicu samostalnosti i ubije želju za ma čim originalnim…“

U tim gimnazijama predavali su površni, hladni nastavnici i poslušne birokrate koji su propagirali mrtvački mir i mehanički red… U nekim slučajevima njihov vaspitački rad svodio se isključivo na borbu s mladošću.

Tako je pisac video svoje gimnazijske profesore. I to nije bio jedini aspekt kolonijalne uprave koji ga je iritirao.

Pretpostavimo da je Gavrilo Princip, umesto da puca, poželeo da klekne pred Franca Ferdinanda (mladi Robespjer je klečao pred Lujem XVI) i da mu uruči krasnopisnu predstavku o položaju svoga oca i drugih bosanskih kmetova. On se, naravno, ne bi mogao obratiti lično nadvojvodi, nego najnižem od njegovih službenika. Princip bi se u svom pokušaju da uđe u zakon obreo u Kafkinoj priči „Pred zakonom“, koja je kasnije ušla u Proces:

Pred zakonom stoji vratar. K ovom vrataru dolazi čovek sa sela i moli da ga uvede u zakon. Ali vratar mu reče da ga sada ne može pustiti unutra… ’Ako te toliko privlači, a ti pokušaj da uđeš i pored moje zabrane. Ali upamti: ja sam moćan, a ja sam samo najniži vratar. No kraj svih dvorana redom stoje vratari, sve jedan moćniji od drugoga. Čak ni ja ne mogu da podnesem izgled trećega.’

Svojim čuvenim pucnjem Gavrilo Princip je napravio prečicu u ovom večitom čekanju.

On je izborio za sebe jednu vrstu audijencije.

Pred zakonom stoji vratar. K ovom vrataru dolazi čovek sa sela i moli da ga uvede u zakon. Ali vratar mu reče da ga sada ne može pustiti unutra… ’Ako te toliko privlači, a ti pokušaj da uđeš i pored moje zabrane. Ali upamti: ja sam moćan, a ja sam samo najniži vratar. No kraj svih dvorana redom stoje vratari, sve jedan moćniji od drugoga. Čak ni ja ne mogu da podnesem izgled trećega.’

Svojim čuvenim pucnjem Gavrilo Princip je napravio prečicu u ovom večitom čekanju.

On je izborio za sebe jednu vrstu audijencije.