Stiven Erikson

Nije trebalo da vrednujemo sam predmet pretrage, već čitav put.

Ja mrzim samu sebe, ali on mrzi sve osim sebe. Ko je od nas dvoje izgubio više?

„Umom možeš da istražiš ceo svet.“

„Umom možeš i da pobegneš od njega.“

„Mi tek zagrebemo svet, krhki smo i golemi teret nosimo. Svaka pojedinačna ogromna civilizacijska drama, obuhvatajući ljude s njihovim ubeđenjima i delima, ne znači ništa, ni na šta ne utiče. Život gmiže dalje, nikad ne staje.“ Pitala se da li dar otkrovenja - saznavanja smisla sveg čovečanstva - nudi išta više od razarajućeg osećanja uzaludnosti. „Neuki će naći sebi smisao i čvrsto će ga se držati jer to je, zapravo, privid svrhovitosti.

Vera, kralj, kraljica ili car, ili osveta... sve su to bedemi za budale.“

„Može li se to pripisati njenoj mladosti?“, zapitao se. Ne može. Mladima se može oprostiti jer imaju male prohteve, a dovoljno je da im čovek pogleda u oči pa da pronađe odgovore na sva pitanja. A njoj? Ne. Njene je oči najbolje izbegavati, jer u njima nema ničeg mladalačkog, ama baš ničeg.

Ipak je ostao, prikucan za jedno jedino drvo, samo zato što je navikao na ono što ga okružuje.

Neverovatno je šta se sve može izdržati u kandžama navike. Došlo je do toga da mu sve strano i nepoznato uliva strah.

„Samo jedno dolazi u obzir. Tište Eduri.“

„Kо?“

„Iz Gotosovih ludosti. Spominje se da su iz drugog sveta pristigla tri Tište naroda.

Naravno, mi znamo jedino za Tište Andije, a Gotos imenuje još samo jedne - Tište Edure. Sivokošci, ne crni. Oni su deca nepoželjnog sjedinjenja Majke Tame sa Svetlom.

„Nepoželjnog?“

Heborik iskrivi lice u grimasu. „Tište Andiji su smatrali da je to uniženje čiste Tame i izvorište svih zala koja su ih kasnije snašla. U svakom slučaju, jedino ćeš u Gotosovim ludostima naći pomena o njima. A to je, igrom slučaja, i najstariji izvor.“

Kada bi u tom trenutku iz vode oko njih izašli demoni, ona se ne bih iznenadila. „Samo bih se začudila zašto im je toliko trebalo da dođu i rekla bih im: ’Da li biste mogli da brzo okončate sve, sada? Molim vas.’“

Reci mi, Alate, o čemu najviše razmišljaš?“

Imas slegnu ramenima pre nego što joj je odgovorio. „Razmišljam o uzaludnosti, zapovedniče.“

„Da li svi Imasi razmišljaju o uzaludnosti?“

„Ne. Retko koji uopšte razmišlja.“

„Zbog čega?“

Imas nagnu glavu u stranu. „Zato što je to uzaludno.“

Ovo su priče o svima nama i uvek će to biti

jer svi smo mi tek istorija što se ponavlja bez konca i kraja