Maja Lalević Piščević

Mislim da knjiga mora da ima težinu. Prvo je tako malo držim, a onda je tek otvorim i obavezno pomirišem.

Fenomen usamljenih gradskih jahača

Sva moja proleća mirišu na lipu.

Očiju zamagljenih od suza i nade gledaju u Trampa dok narandžasti pajac viče, vređa i obećava da će Amerika opet biti velika, a oni siti i srećni

U jednom trenutku videla sam i predsednika Obamu kako s Prvom damom Mišel i ćerkama velikom kutlačom puni tanjire nezbrinutih veterana iz nekog od američkih ratova. Jer Tenksgiving je dan u kome Amerika slavi zahvalnost i pomaže onima koji nemaju na čemu da joj budu zahvalni jer ništa od nje nisu ni dobili. Onima kojima se američki san odavno pretvorio u noćnu moru

iako sam ne jednom pomislila da sa nekim likovima iz romana koje sam volela imam više sličnosti nego s bliskim rođacima s kojima delim isti DNK. Što se doživljaja tiče, često su mi prebacivali da sam prisutnija između korica knjiga nego u sopstvenom životu.

Knjige su kao i ljudi – različite. Neke su kao širom otvorena vrata, od korica te mame da uđeš i začas si s njima na ti. Ja opet više volim one za koje moraš malo da se potrudiš, koje te namuče da im provališ šifru i prođeš neku vrstu inicijacije. A ima i onih koje te same uče kako da ih čitaš

S vremena na vreme svratim ovamo da posedim među knjigama kad mi se oči umore od nesrećnih ljudi.“

„Misliš da su nesrećni?“

„Uglavnom jesu, čak i njihova deca. I životinje. Neki su samo uplašeni, ili od nečeg strepe, ali ima ih mnogo s bolovima svih vrsta. Žao mi ih je, ali niko im ne može pomoći osim njih samih.“