Milena Bogavac

Ona razume bedu. Razume bedak. Ona je puna empatije.
Ona je luči kao hormon koji joj pomaže da preživi sve strašne stvari koje postoje, kojih je svesna i koje gleda. Koje joj pomažu da se oseti korisnom kada ih rešava. Da, i to.

Kod Grejs, Ejmi je zgotivila to što je ne tera u perfekcije i što od nje ne očekuje – ništa. Ništa. Čak ni da laže. Čak ni sebe, za opšte dobro.

Oh, bravo, Ejmi. Prava si Srpkinja! Kad je stvar gotova, spremna si i da pregovaraš. S takvim talentom za diplomatiju, čudno da već nisi ambasadorka.

Žao mi je što ništa nije veća fikcija od onoga što se naziva ljubav.

Povredu treba nositi na koži. Čekati da postane prelep ožiljak. Ili je staviti na vidno mesto, kao bedž. Bedž na kome piše da voliš svoju zmiju. Bedž na kome piše: „Nisam dobro, dobra sam!“ Bedž na kome piše: „Biću okej“. Hoću da svi znaju šta mi je!

Moram da vratim poverenje u sebe da bih vratila poverenje u svet.

Mislim na tatu. Mislim na mamu. Mislim o tome kako se zovem i prezivam. Mislim o svojoj superveštini da od života napravim fikciju i ta mi osobina odjednom izgleda kao talenat. Ponavljam sebi kako sam lepa. Kako sam lepa, dobra i pametna. Ponavljam sebi to sve dok ne postane istina i dok me jedna lepa i pametna ne pogleda sa stakla izloga. Dobra transakcija.

Da li su ljubavni romani – kao takvi – ljubavi učinili ono što je pornografija učinila seksu,

Crveni karmin je poslednje uporište samopouzdanja

I think this is the beginning of a beautiful friendship.

... što je citat, naravno, iz Kazablanke. Trenutno izmešten iz svog konteksta.

Možda je tako i s prijateljstvima.

Možda nas ona uvek izmeste.