Ed Jang

Ona nam govori da nije sve onako kako nam izgleda i da su sva naša iskustva samo filtrirana verzija svega što bismo mogli da iskusimo. Ona nas podseća da u tami postoji svetlost, da u tišini ima buke, da u ništavilu ima bogatstva. Ona ukazuje na iskrice nepoznatog u poznatom, neobičnog u svakodnevici, veličanstvenog u običnosti.

Kako je pisac Marsel Prust jednom prilikom rekao: „Jedino pravo putovanje… ne bi bilo posetiti nepoznate zemlje, već imati tuđe oči… videti stotinu svetova koje svako oko njih vidi.“

Takve veze za mene imaju duboki smisao jer me navode na drugačije razmišljanje o samom činu opažanja. Opažanje može delovati pasivno, kao da su oči i ostali čulni organi dovodni ventili kroz koje životinje apsorbuju i primaju nadražaje oko sebe. Međutim, s vremenom, sâm čin opažanja prikazuje svet u potpuno drugačijem svetlu. Vođene evolucijom, oči su žive slikarske četkice. Cveće, žabe, ribe, perje i plodovi dokaz su da vid utiče na ono što se vidi i da je na mnogo toga što nam je lepo u prirodi uticao vid životinja. Lepota nije samo u oku posmatrača. Ona nastaje zbog tog oka.