Rabindranat Tagore

frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da nemam krila za letenje, da sam prikovan za ovo parče zemlje za večita vremena.
Budan sam i pun žudnje; tuđinac sam u tuđoj zemlji.
Tvoj dah dopire do mene i došaptava mi nemoguće nade.

Miruj, miruj, srce moje, neka čas rastanka bude sladak.
Neka ne bude smrt, nego savršenstvo.
Neka se ljubav istopi u uspomeni, a bol u pesmi.
Neka se let kroz nebo završi sklapanjem krila nad gnezdom.
Neka poslednji dodir tvojih ruku bude nežan kao noćni cvet.
O, miruj, miruj, divni svršetku, za trenutak samo, i kaži svoju poslednju reč u ćutanju.
Klanjam se pred tobom i podižem uvis svetlilo svoje, da ti osvetlim put tvoj.

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.

Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.

Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev je veći od prohteva drugih, zato ćutiš.

Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;

Nikad ne uzimaš što bi trebalo.

Ti si večernji oblak koji bludi nebom mojih
snova.

Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.

Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim beskonačnim snovima!

Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja mog čežnjivog srca, ti koja žnješ moje večernje pesme!

Tvoje su usne gorko-slatke od ukusa vina mojih patnji.

Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim usamljenim snovima!

Senkom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje, stalna gošćo u dubinama moga pogleda.

Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrežu svoje svirke.

Ti si moja, moja, ti koja obitavaš u mojim besmrtnim snovima!

Ko vidi da na kapcima tvojim nema crnila? Oči su tvoje tamnije od tmurnih oblaka.

„Veruj ljubavi i onda kad zadaje bol. Ne zatvaraj svoje srce.“

„Radost je osetljiva kao kap rose: dok se smeje, već umire. Ali je jad jak i žilav. Pusti ljubav punu jada neka bdi u očima tvojim.“

„Lotos cveta gledajući sunce i gubi sve što ima. Ne bi mogao poneti pupoljke u večitoj zimskoj magli.“

Tužne su tvoje pronikljive oci. Ispituju dušu moju kao mesec kada bi hteo da pronikne more.

Razgolitio sam svoj život pred očima tvojim od kraja do kraja, i ništa nisam sakrio ni zadržao. Zato me ne poznaješ.

Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti u stotinu zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.

Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.