Borislav Pekić

„Uspori me, o Gospode… i nadahni me snagom da urastem u trajne vrednosti života i vinem se prema zvezdama moje uzvišene sudbine!“

Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale.

A vlast je najopasnija kad je nesigurna. Zbunjena država je kao besan pas. Riznice su prazne, skupoća velika, poreza godinama neuterivana. Nekriki dulja! Mrtvačka su to posla! Dopasti joj gladnoj šaka znači dovesti radionicu do bankrota.

Većina potrebnih stvari u životu čoveku dolazi kasno. Najčešće kad se od njih nema naročite koristi. Mudrost, između ostalih. Prava osećanja, ponekad. Istine uvek nekako stižu na vreme da ih čovek snese u grob.

Prevencija će se, međutim, po starom dobrom engleskom običaju preduzeti tek pošto se stvar dogodi.

Ali kad se sve žrtve prirodnih i neprirodnih nesreća saberu, još uvek ih je manje od žrtava ljudskog fanatizma. Tako se fanatizam, kao radikalan oblik nerazumevanja, nepoznavanja i nepriznavanja drugih, javlja istovremeno i kao moćan inspirator istorije i kao njena najteža prirodna katastrofa.

Stižemo tako do jedne od ređih podudarnosti između nas i Engleza i do osobine koja, pravedni da budemo, sve nacije krasi podjednako: vlastite mane imaju uvek lepša imena od tuđih, i uvek bolje razloge od tuđih, a ponekad umeju da se pretvore i u vrline. Eto zašto je nečija postojanost za mene fanatizam, a moj fanatizam – postojanost mog karaktera.

U ljudskoj je prirodi da ne veruje ni očiglednim istinama ako se ne uklapaju u obrazac koji donosi korist.

Prevarena lisica na isto pojilo dva puta ne dolazi.

Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale. Rupu jednostavno zatrpava.