Katarina Stamenković

Бојим се да сама одем у непознато, у велики свет. Шта ако ме прогута?

— Шта ако те не прогута? Шта ако ти поједе сву ту тугу коју носиш у себи?

Преживљавам некако, тренутно, али се не буним. Тренутака среће има сасвим довољно, сналазим се. Само сам мало ни ту ни тамо, растопљен у времену и простору, са комадићима моје личности разбацаним унаоколо. Не могу рећи да је све лоше, само ни да је овај живот нешто претерано узбудљива ствар.

— Да ли имаш пријатеље?

— Имам познанике, попут сваке обичне особе.

— Да, али пријатељ, то је више од познаника..

— Не баш. Не верујем у то да је неко способан да у потпуности упозна и прихвати другу особу, посебно ако се обоје већ претварају.

— Зашто бисмо се претварали са пријатељима?

— Зато што је такво време, нико и ништа није како изгледа на први поглед, а на други поглед схватиш да је требало да се зауставиш на првом.