— Да ли имаш пријатеље?
— Имам познанике, попут сваке обичне особе.
— Да, али пријатељ, то је више од познаника..
— Не баш. Не верујем у то да је неко способан да у потпуности упозна и прихвати другу особу, посебно ако се обоје већ претварају.
— Зашто бисмо се претварали са пријатељима?
— Зато што је такво време, нико и ништа није како изгледа на први поглед, а на други поглед схватиш да је требало да се зауставиш на првом.

Она је права слагалица, не могу одмах да видим целу слику, морам постепено да је откривам, и сваки нови делић који би ми поклонила, морао бих да најпре пажљиво проучим, посебну пажњу обратим на ивице, да бих знао како да га уклопим са већ познатим деловима.

Гледао сам својим очима колико је лако, у време технологије, комуницирати, а заправо се држати по страни. На колико само начина можеш откуцати, снимити, измислити, лажирати, рецимо ,,волим те'', а да то никад не кажеш, не помислиш, нити осетиш.