Puž na padini

Budala”, prošaptaše nad njegovim uvom. „Slaži nešto, deluj ozbiljno i to je sve. Šta se mučiš? Ko će da te proverava?”

Slušajte, knjige, a znate li da vas je više nego ljudi? Ako bi svi ljudi nestali, mogle biste da naselite Zemlju i bile biste iste kao ljudi. Među vama ima dobrih i časnih, mudrih, punih znanja, ali i lakomislenih, šupljoglavih, skeptičnih, ludih, ubica, nasilnika, dece, malodušnih propovednika, samozadovoljnih budala i polupromuklih galamdžija užarenih pogleda. Ni vi ne biste znale zašto postojite.

Upravi radi njenog ispravnog funkcionisanja nije potrebno ni poštenje ni dobrota. Prijatni su, poželjni, ali i pored toga nisu obavezni. Kao latinski jezik za službenika u banji. Kao bicepsi za računovođu. Kao poštovanje prema ženi za Domarošinera...

vlada mišljenje da radi napredovanja dobrota i poštenje nisu toliko obavezni. Za to su potrebne noge. I cipele. Mogu da posluže čak i neoprane noge i prljave cipele...

Da-da, dvotomniče! Koliko te je ljudi pročitalo? A koliko te je razumelo? Baš te volim, stari moj, dobar si i častan drug. Nikada nisi vikao, nikada se nisi hvalio, nisi se busao. Dobar si i častan. I oni koji te čitaju postaju dobri i časni. Makar privremeno. Makar nasamo...

Ti ih još uvek ne poznaješ. Uostalom, i ja ih veoma slabo poznajem. Znam samo da su sposobni za svakakve krajnosti, za krajnje stepene ograničenosti i mudrosti, surovosti i žalosti, besa i trpljenja. Manjka im samo jedna stvar: razumevanje. Oduvek su razumevanje zamenjivali nekakvim surogatima: verom, neverom, ravnodušnošću, prenebregavanjem. Nekako se uvek ispostavljalo da je to najjednostavnije. Jednostavnije je poverovati nego razumeti. Jednostavnije je razočarati se nego razumeti. Jednostavnije je pljunuti nego razumeti.

Međutim, ti si drugačija, zato sam i došao k tebi izdaleka, ne verujući u to da zaista postojiš. Nije valjda da ti nisam potreban? Ne, reći ću ti istinu. Plašim se da ni ti meni nisi potrebna. Videli smo jedno drugo, ali nismo postali bliskiji, a trebalo je da bude sasvim drugačije. Možda oni stoje između nas? Mnogo ih je, ja sam sâm, ali ja sam – jedan od njih. Verovatno me ne bi ni primetila u masi, a možda me i ne treba primetiti. Možda sam izmislio te ljudske osobine koje bi ti se dopale, ali ne tebi kakva jesi, već tebi kakvom sam te zamislio...”