Kobno mesto

Neki ljudi ne treba nikad da se sastanu. Prašina leti predaleko i predugo se sleže.

U čitavom životu tek malobrojni trenuci su važni. Većinom ih nikad valjano ne zagledamo sem naknadno, dugo već pošto su proleteli: čas kad smo odlučili da li da se obratimo onoj devojci, da usporimo na onoj krivini, da zastanemo i nađemo onaj kondom. Ja sam imao sreće, valjda bi se tako reklo. Jedan od takvih svojih trenutaka uspeo sam da sagledam oči u oči, da prepoznam sve što on nosi.

Kažu da ti sinovi rasture kuću, a ćerke glavu, i to je tačno.“

Pre nego što sam uspeo da dokučim u čemu je stvar, kod ramena mi se stvori Karmel.

čitavom životu tek malobrojni trenuci su važni. Većinom ih nikad valjano ne zagledamo sem naknadno, dugo već pošto su proleteli

Koliko god da si vešt, ovaj svet će u toj igri uvek biti veštiji. Lukaviji je od tebe, brži, i neuporedivo bezdušniji. Ti samo možeš nastojati da održiš korak, da spoznaš svoje slabe tačke i da nikad ne prestaneš da očekuješ iznenadan nizak udarac.

Holi, dušo, uvek je bolje reći nešto na početku. Uvek. Važi? Čak i kad je to nešto što se meni ne sviđa. Kad kriješ, samo će još gore biti.“

Mene žene obaraju s nogu. Od onoga što one rutinski iznose na leđima, većina muškaraca izvrnula bi se i umrla, ali žene se pretvaraju u čelik i guraju i dalje.

Koliko god da si vešt, ovaj svet će u toj igri uvek biti veštiji. Lukaviji je od tebe, brži, i neuporedivo bezdušniji. Ti samo možeš nastojati da održiš korak, da spoznaš svoje slabe tačke i da nikad ne prestaneš da očekuješ iznenadan nizak udarac.

U čitavom životu tek malobrojni trenuci su važni. Većinom ih nikad valjano ne zagledamo sem naknadno, dugo već pošto su proleteli