Slobodan Vladušić

Veliki juris

    Светозар Војиновићje citiraoпре 2 године
    Постоје два рата, господине, казао сам му, један који се памти и други који се заборавља. Зато постоје и они који стишћу зубе и они који јаучу. Први рат памте, други га заборављају. И једни и други, међутим, у рату гину.
    Анђела Бибићje citiraoпре 6 месеци
    Ходамо као лутајући сандуци који траже своје раке.
    Анђела Бибићje citiraoпре 6 месеци
    Помислио сам да је моја свест Зејтинлик. Сви ти нестали људи сахрањени су у мом несигурном сећању. Постоје само тамо и нигде више. За неко време питаћу се да ли су заиста постојали. Јер и сећања зарастају у коров, а не само гробови
    Анђела Бибићje citiraoпре 6 месеци
    Коначно се завршава, помислио сам, гледајући призор који је изгледао непокретан, а није био такав: боје су лагано, без отпора, тонуле у мрак, сасвим спокојно, као да ова представа само зато и постоји: да на крају поново буде ноћ.
    Анђела Бибићje citiraoпре 6 месеци
    И мешати пепео је смешно, али то човеку једино остане када све постане пепео.
    Анђела Бибићje citiraoпре 6 месеци
    Јер када се речи понављају и када се ухо навикава на њих, звукови полако постају значења, а значења постају истина или лаж. То се зове учење језика. Тада се будимо.
    Ljazar ne može igratje citiraoпре 7 месеци
    Природа је човека одредила као друштвено биће, поручниче“, наставља да брбља капетан док се ближимо шатору као два најбоља друга. „То друштво око њега може бити породица или племе. Или крдо. Али никада нисмо сами. Међутим, ако се толико осамимо да не желимо да знамо за било кога око нас, онда…“

    „Онда?“

    „Онда смо као онај болесни голуб који пред смрт гурне главу под крило. Да никог не види и да нико њега не види. Док умире. А знате како изгледају те скривене цркотине када се открију? Смрде, поручниче, нажалост, јер нема ко да их сахрани. То је цена самоће. Уместо да постанемо део нечијег сећања, постајемо смрад.“
    Ljazar ne može igratje citiraoпре 7 месеци
    „Зашто?“

    „Зато што бисте га уништили. А писма се не пишу зато.“
    Ljazar ne može igratje citiraoпре 7 месеци
    Можда се сећате и имена мајора који се убио“, прекинуо ме је.

    Нисам могао да се сетим имена мајора. Нико га и није ословљавао по имену. Само по чину. Али како то објаснити капетану Јакшићу? Покушао сам поново.

    „Претпостављам да се у том писму налази нешто о мени?“

    „Да“, одговорио је капетан, а затим је наставио: „У том писму има пуно бунцања, пуно халуцинација, али док сам га читао, осећао сам да у њему има и неке истине, поручниче.“

    „О мени?“

    „Да, о вама.“

    „Онда би требало да ми уступите то писмо.“

    „Па о томе се и ради, поручниче. Ако у том бунцању заиста има неке истине, онда то писмо никако не би требало да дође у ваше руке.“
    Ljazar ne može igratje citiraoпре 7 месеци
    Читави пукови су се топили у борбама, а онда су попуњавани остацима сахрањених пукова или новим регрутима. Ако нису погинули, ветерани би ускоро постајали странци у својој јединици. Морали би да се утопе међу нову војску, а то значи и да забораве оно што је остало иза њих
    Ljazar ne može igratje citiraoпре 7 месеци
    Добровољци и регуларна војска су поново нашли заједнички језик. Онда се појавио капетан Јакшић.

    Гледао сам га: није се много разликовао од других српских официра његовог ранга, осим што је био грдосија од човека и што није имао трепавице на левом оку. Прво је вероватно унео у рат, а друго је у рату стекао. Капци су му били полуспуштени, а то што је остало од погледа било је хладно
    Ljazar ne može igratje citiraoпре 7 месеци
    За мајора су добровољци полувојска. За поручника је то војска и по
    Ljazar ne može igratje citiraoпре 7 месеци
    Пурца му говори да мисли на једну прилику у новој, неоштећеној српској униформи, са старом петролејском лампом.

    На те речи мајор почиње да гледа у Пурцу неким подсмешљивим погледом. У њему се буди заспали чин. Ето њега мајора пред два поручника. И то из Добровољачког одреда. Из полувојске. И причају му шта су неке њихове пијандуре у повратку из града виделе
    Ljazar ne može igratje citiraoпре 7 месеци
    Али исто тако добро знате да су војници сујеверни. Прича се, рецимо, да ће они који код себе имају велики новац први погинути. Да чути сову значи предосетити смрт… Да ће онај ко помене жену, која га чека кући, убрзо погинути. Та веровања изазивају страх, господине поручниче, јер се у тим случајевима смрт увек обраћа појединцу, а не целом одреду. Не знам да ли можете да ме разумете…“

    „Могу.“
    Ljazar ne može igratje citiraoпре 7 месеци
    Рекао сам Пурци да таквих униформи још увек има, само су искидане. Више личе на прње него на униформе. Зато и добијамо нове, француске
    Ljazar ne može igratje citiraoпре 7 месеци
    Вратио сам се из Ахилеона у састав Дунавске дивизије. Чамотиња. Француска ратна опрема још није стигла у целости. Само трећина војника у дивизији имала је нове плаве униформе и шлемове са грбом Србије, а две трећине су и даље личили на просјаке. Један наредник, студент, казао ми је да смо још увек остаци војске која је телом на Крфу, али сећањем у Србији. А будућност немамо. Био је снужден. Од носталгије се тресао као од грознице.
    Ljazar ne može igratje citiraoпре 7 месеци
    Тако упознајемо неку особу, а први утисак бледи или се продубљује. На крају, утисака више нема. Госпођица Де Грот није била таква особа: кад год бих је видео, изгледало ми је као да је видим први пут. Све што сам о њој знао протекло би кроз мене као вода кроз решето.

    А на решету не остане ништа.
    Ljazar ne može igratje citiraoпре 7 месеци
    Није тражио да неко буде премештен у другу собу. И то ме чуди. Чула сам о вама да сте херој, да сте са својом четом заробили два батаљона Аустријанаца и њиховог пуковника. О том мајору нисам чула ништа слично, али сигурна сам да је био већи јунак од вас.“
    Ljazar ne može igratje citiraoпре 7 месеци
    „Знате, поручниче, ја мајору Калафатовићем најпре нисам казала да сте тражили да се мајор премести у другу собу. Али када ми је рекао да сте ме денунцирали, проговорила сам. Ви сте се тог мајора плашили, поручниче. И сигурна сам да сте одахнули када се убио
    Ljazar ne može igratje citiraoпре 7 месеци
    Тешко је замислити јунака као што је Ахил да запомаже. Тешко је замислити јунака који жели да побегне од онога што зна да му је суђено. По томе се јунаци и разликују од обичних војника: јунаци не беже од смрти, већ је чекају, мирно. Као да им је девојка.
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)