Letopisi Nesmiraja 1 – Nesmiraj

oči, o Kćeri, a tek njegove oči. Plave kao suncem opaljeno nebo. Svetlucave poput zvezda u tajcu mrklimraka

Crne kovrdže razbarušene taman tolko kol’ko treba. Ruke snažne i mišići čvrsti, a tek oči, o Kćeri, a tek oči njegove.

Prevrnula se u prašini, trljajući tur i sevajući pogledom u pastuva koji je na to samo zarzao.

Previše je knjiga. Premalo vekova.“

„Knjige koje volimo isto tako vole nas. A kao što mi obeležavamo mesta na stranicama, te stranice obeleže nas. Vidim to u tebi, kao što vidim i u sebi samome. Ti si kći reči. Devojka koja ima neku priču da ispriča.“

Dobro poznati miris odmah ju je obuzeo i poneo u neke srećnije mene – kada je, sklupčana u sobi iznad Merkurijeve radnje, bila okružena čitavim brdima svojih najdražih prijatelja. Onih koji su je odvodili podalje od patnje, užarenih sunaca i misli o majci i bratu zaključanima u nekoj ćeliji bez svetlosti.
Knjige.

na posletku, mačji jezik. O, da, mačke govore, prijatelju moj blagorodni, uopšte ne sumnjaj – ako poseduješ više od jedne i trenutno ih ne vidiš, sva je prilika da se u nekom ćošku sada žale što njihov gazda troši sve svoje vreme na čitanje blesavih knjiga umesto da njima posvećuje pažnju koju obilato zaslužuju.

„Izdajnik je samo rodoljub na pogrešnoj strani pobede.“

Hodajte tiho. Marljivo učite. Neka vaš Gospa naša što kasnije pronađe. A kada se to desi, neka vas s poljupcem dočeka.“

Ali nije joj nedostajalo ljupkosti, prijatelji moji blagorodni. A vaši se pesnici ionako svi uvek proseravaju.