Letopisi Nesmiraja 1 – Nesmiraj

Jer, evo vam istine, prijatelji moji blagorodni: kada ste u nedoumici, najbolje je biti učtiv u dodiru s ludacima

„Gledaj, devojko“, šmrcnu Elije. „Knjige koje volimo isto tako vole nas. A kao što mi obeležavamo mesta na stranicama, te stranice obeleže nas. Vidim to u tebi, kao što vidim i u sebi samome. Ti si kći reči. Devojka koja ima neku priču da ispriča.“

Suštinski samo dve vrste ljudi žive na ovome svetu, ili bilo kojem drugom: oni koji pobegnu i oni koji se bore.

Moje izvinjenje“, Mia se namrštila, zagledajući pod kao da nešto traži. „Biće da sam negde izgubila kurac koji me zabole za ono što ti misliš...“
Džesamina se uhvatila za rebra, te se grohotom zasmejala dobru polovinu sekunde. A onda joj je osmeh spao s lica i razbio se po kamenu kao staklo.
„Misliš da si vickasta, kučko?“, upita Dijamo.
„Ooo, kučko“, Mia klimnu glavom. „Domišljato, zaista. Šta je sledeće? Droljo? Ne, kurvo, jesam li u pravu?“
Dijamo je samo zatreptao očima. Mia je bukvalno mogla da vidi kako precrtava reči sa spiska uvreda u glavi i ostaje bez ijedne.

Aleja se nasmešila novajlijama onako kako se sunca smeše nebu.

Oni koji prizivaju Tamu... pa, njih na kraju ona sama sebi pozove.“

, da, mačke govore, prijatelju moj blagorodni, uopšte ne sumnjaj – ako poseduješ više od jedne i trenutno ih ne vidiš, sva je prilika da se u nekom ćošku sada žale što njihov gazda troši sve svoje vreme na čitanje blesavih knjiga umesto da njima posvećuje pažnju koju obilato zaslužuju.

Dvanaest je sati prošlo otkako je Mia pristigla na Tihu goru. Četiri otkako se probudila. Dvadeset i sedam minuta otkako se izvukla iz kade i spustila do Dvorane eulogija, ostavljajući na površini vode skramu od krvi i prljavštine koja je i samostalno mogla da pođe za njom da su joj ostavili još nekoliko mena za inkubaciju.

Nikada ranije nisam jahala kamilu.“
„Nisam ni ja. Čujem da bazde. I da vole da pljuju.“
„Ali opet mi zvuče za stepen bolje od Gada.“
„Belodrakon sa sedlom zvuči za stepen bolje od Gada.

„... nema potrebe da se bojiš...“
„Ne bojim se.“
Stanka, ispunjena šumom vetra.
„... nema potrebe ni da se lažemo...“