Ništa nije smešno

О Србији човек може имати мишљење какво хоће, али ретко која земља своје поданике тако добро припреми за смрт као она. Штавише, људе у Србији већ вековима више изненади живот него смрт.

Али, да ти кажем, нисам посустајао, вредан сам човек, златне руке имам, знао сам да једном морам да успем.

Видим, дакле, да од киоска нема вајде па решим да направим локал. Одем у општину, тутнем пар коверти коме треба и решим проблем с дозволом. Знаш већ, у нашим општинама мито ти је ко кумство, то се не одбија. Исто вече срушим киоск и преко ноћи озидам локал, проширим се максимално, до ујутру испао ко бомбона. Ту ставим прст на чело и запитам се шта да отворим а да малко дуже потраје.

Срећом, ту се нађе мој кум Лаза па ми каже: А што ти, куме, не отвориш факултет?

Видим, пријатељу, гледаш у ово моје свилено одело, скуп сат и ајфон у руци. Сигурно мислиш да сам неки скоројевић што се обогатио преко ноћи. Ниси ни свестан колико грешиш: сваку алку на овом златном ланцу око мог врата крваво сам зарадио

И да видиш, послушам ја свог кума. Преградим локал на два дела, у једном седимо продекан Лаза и декан ја, а у другом професорка Славица предаје градиво. Е, ту зарадим прве добре паре. Студената ко плеве, једва смо постизали дипломе да одштампамо. Онда смо увели попуст: ако купиш менаџмент и маркетинг, диплому правног добијеш гратис! Ма иди, било пара ко шаше, сваки други докторат у граду потекао је са нашег факултета.

жив се човек на све навикне, а нарочито на смрт.

Минути пролазе.

– Још је нема – кажем ја.

– Што јој не подвикнеш? – пита ме пас. – Ниси мутав.

– А што ти не залајеш? – питам ја. – Ниси ни ти мутав.

– Ја сам дресиран – каже он.

– Ја сам ожењен – кажем ја.

А онда му је на ум пала генијална идеја.

Пројектовао нам кућу без прозора. У почетку нам је било мало чудно, али смо се брзо навикли. Боље да немамо никакав него поглед на овакав комшилук.

А и њему испаде добро. Каже, овај наш пројекат иде му ко алва. Све више Срба гради куће без прозора. Нико не жели да око себе гледа овакав свет.

Али жив се човек на све навикне, а нарочито на смрт.

Живот у Србији, наиме, неодољиво подсећа на ритмично ударање главом о тврду препреку, а где год да се човек окрене, искрсне понека нова.

Некада давно у једној књизи је прочитао да је разлика између живота и смрти у томе што је за живот потребно двоје, а за смрт само једно