Ništa nije smešno

Али, да ти кажем, нисам посустајао, вредан сам човек, златне руке имам, знао сам да једном морам да успем.

Видим, дакле, да од киоска нема вајде па решим да направим локал. Одем у општину, тутнем пар коверти коме треба и решим проблем с дозволом. Знаш већ, у нашим општинама мито ти је ко кумство, то се не одбија. Исто вече срушим киоск и преко ноћи озидам локал, проширим се максимално, до ујутру испао ко бомбона. Ту ставим прст на чело и запитам се шта да отворим а да малко дуже потраје.

Срећом, ту се нађе мој кум Лаза па ми каже: А што ти, куме, не отвориш факултет?

Видим, пријатељу, гледаш у ово моје свилено одело, скуп сат и ајфон у руци. Сигурно мислиш да сам неки скоројевић што се обогатио преко ноћи. Ниси ни свестан колико грешиш: сваку алку на овом златном ланцу око мог врата крваво сам зарадио

– Послушајте ме, од туђе памети глава никога није заболела! Овде људи највише страдају од своје рођене памети!
– Можда сте и у праву, али ја бих ипак да пронађем своју памет.

И да видиш, послушам ја свог кума. Преградим локал на два дела, у једном седимо продекан Лаза и декан ја, а у другом професорка Славица предаје градиво. Е, ту зарадим прве добре паре. Студената ко плеве, једва смо постизали дипломе да одштампамо. Онда смо увели попуст: ако купиш менаџмент и маркетинг, диплому правног добијеш гратис! Ма иди, било пара ко шаше, сваки други докторат у граду потекао је са нашег факултета.

жив се човек на све навикне, а нарочито на смрт.

Без памети се у Србији може и сасвим лепо и дуго живети.

Али мораш рачунати и на главну сестру, боље заокружи на петсто.
Била је у праву.
– Шта ћемо с акушером? – питао сам.
– Хоћу само најбољег – била је одлучна. – Марица ми је баш нахвалила оног што је њу порађао. Није ни нарочито скуп. У коверту му је ставила само хиљаду евра.
– А анестезиолог, колико он тражи?
– Исто толико. Знаш, он ми је јако важан.

Колико често налазите мртва слова на папиру?
– У законима, уредбама и нижим правним прописима врло често, али у Уставу до сада нисмо…

Нека буде јасно, возачу није желео ништа лоше, усмртио га јесте, али не из зле намере, већ несрећним случајем, то данас свакоме може да се деси – пожелиш, на пример, да СМС поруком некоме честиташ рођендан и, јао, већ си згазио два пензионера и једну домаћицу

О Србији човек може имати мишљење какво хоће, али ретко која земља своје поданике тако добро припреми за смрт као она. Штавише, људе у Србији већ вековима више изненади живот него смрт.