Ljubav i italijanski sladoled

Ona je od onih drugarica za koje znate da nema šanse da ih zaslužujete.

Polako sam uzela pecivo i zagrizla ga. Bilo je toplo i topilo se u ustima, a imalo je ukus kao sve savršeno što ikada može da vam se desi. Italijanska leta. Prva ljubav. Čokolada. Uzela sam drugi veliki zalogaj.

„Ja sam najgora osoba za to pitanje. Zaljubio sam se i ostao zaljubljen. Ali ako mene pitaš, vredi toga. Život bez ljubavi je kao godina bez leta.“

Svaki novi početak proizilazi iz početka nekog drugog kraja.

„Znaš, ljudi dolaze u Italiju iz raznih razloga, ali kada ostanu, ostanu samo zbog dva.“

„Koja?“

„Zbog ljubavi i italijanskog sladoleda.“

VREME NE POSTOJI, POSTOJE SAMO SATOVI.

Pričamo o tebi od januara. Već si legenda. Jedan lik Marko je čak već položio pravo na tebe da mu budeš partnerka na biologiji. Onda je skroz zeznuo svoj završni projekat i stalno je govorio da je to sve tvoja krivica.

I sada mi govoriš da imam samo jedno leto

Vratila sam se kroz ranije unose.

nisu dospevali daleko.

„Ovo mesto je neverovatno“, promrmljala sam.

„Kako se osećaš u vezi s onim o čemu smo sinoć razgovarali?

I bilo je kao da sam ceo život čekala da me poljubi Lorenco Ferara na Američkom groblju usred Italije

sam trudeći se da mi glas ostane ravnomeran. „Kao da sam u šoku.“

Klimnula je glavom i zastala na semaforu. Sunce se trudilo da nas zaslepi, ali ja sam

Nikada neće prestati da mi nedostaje. Nikada. Život mi je dao da to nosim, i koliko god da je teško, nikada neću moći da ga ­ostavim. Ali to ne znači da neću biti u redu. Ili čak srećna. Nisam još tačno mogla to da zamislim, ali možda će doći dan kada ova rupa u meni neće tako strašno boleti i kada ću moći da mislim o njoj i da je se sećam, kada će to biti u redu. Osećala sam se kao da je taj dan ­čitave svetlosne godine daleko, ali u ovom trenutku stajala sam na tornju usred Toskane i izlazak sunca bio je toliko lep da je bolelo.

„Znaš, ljudi dolaze u Italiju iz raznih razloga, ali kada ostanu, ostanu samo zbog dva.“

„Koja?“

„Zbog ljubavi i italijanskog sladoleda.“

Jednom je naš sused s gornjeg sprata ostavio vodu da teče u kadi i, kada je počela da nam plavi stan i uništila gomilu naših stvari, mama je samo izvadila krpu i počela da priča o tome kako je divno što možemo da očistimo sobu i počnemo ponovo.

Da li se računa kao laž ako odbijate nešto što ste sami sebi priznali samo na minut?

Na trenu­tak sam pomislila da mu kažem da je to kao da si na ostrvu – da mogu da budem u sobi punoj ljudi i da se i dalje osećam usamljeno dok okean bola pokušava da me zgromi iz svakog pravca.

Možda ti treba vremena da se otkraviš, ali kada se to desi, cela soba zasvetli od tvoje topline.