Ljubav i italijanski sladoled

Ona je od onih drugarica za koje znate da nema šanse da ih zaslužujete.

Polako sam uzela pecivo i zagrizla ga. Bilo je toplo i topilo se u ustima, a imalo je ukus kao sve savršeno što ikada može da vam se desi. Italijanska leta. Prva ljubav. Čokolada. Uzela sam drugi veliki zalogaj.

Nikada neće prestati da mi nedostaje. Nikada. Život mi je dao da to nosim, i koliko god da je teško, nikada neću moći da ga ­ostavim. Ali to ne znači da neću biti u redu. Ili čak srećna. Nisam još tačno mogla to da zamislim, ali možda će doći dan kada ova rupa u meni neće tako strašno boleti i kada ću moći da mislim o njoj i da je se sećam, kada će to biti u redu. Osećala sam se kao da je taj dan ­čitave svetlosne godine daleko, ali u ovom trenutku stajala sam na tornju usred Toskane i izlazak sunca bio je toliko lep da je bolelo.

„Znaš, ljudi dolaze u Italiju iz raznih razloga, ali kada ostanu, ostanu samo zbog dva.“

„Koja?“

„Zbog ljubavi i italijanskog sladoleda.“

Jednom je naš sused s gornjeg sprata ostavio vodu da teče u kadi i, kada je počela da nam plavi stan i uništila gomilu naših stvari, mama je samo izvadila krpu i počela da priča o tome kako je divno što možemo da očistimo sobu i počnemo ponovo.

Da li se računa kao laž ako odbijate nešto što ste sami sebi priznali samo na minut?

Na trenu­tak sam pomislila da mu kažem da je to kao da si na ostrvu – da mogu da budem u sobi punoj ljudi i da se i dalje osećam usamljeno dok okean bola pokušava da me zgromi iz svakog pravca.

Možda ti treba vremena da se otkraviš, ali kada se to desi, cela soba zasvetli od tvoje topline.

Ispada da postoji razlog zašto to na engleskom zovu falling in love42, jer kada se desi – stvarno desi – upravo je takav osećaj. Nema nikakvog rada niti pokušaja, samo se pustite i nadate da će vas neko uhvatiti. U suprotnom, završićete s prilično velikim modricama. Verujte mi, ja znam.

I zašto je morao da kaže da sam tiha? Mrzela sam kada govore da sam tiha. Ljudi bi to uvek rekli kao da je to neka mana – kao da sam nepristojna ili nadmena samo zato što nisam odmah otvorena.

Znate, pošto sam Italijanka

Pogledala mi je u patike i prebacila se na engleski

Njena mama je potomak Medičijevih i imaju ogromnu vilu.

Mrzela sam kada govore da sam tiha. Ljudi bi to uvek rekli kao da je to neka mana – kao da sam nepristojna ili nadmena samo zato što nisam odmah otvorena. Moja mama je razumela.

Ona je od onih drugarica za koje znate da nema šanse da ih zaslužujete.

A i mislio sam da bi možda htela užinu kada se vratiš kući, a moji mafini od borovnice su legendarni. A kada kažem legendarni, mislim jestivi.

Da li bi vam kidnaperi dali dva parčeta najbolje lazanje koju ste ikada probali? A ako ih pritisnem, da li bi mi otkrili recept?

Svaki novi početak proizilazi iz početka nekog drugog kraja

Nikada neće prestati da mi nedostaje. Nikada. Život mi je dao da to nosim, i koliko god da je teško, nikada neću moći da ga ­ostavim. Ali to ne znači da neću biti u redu. Ili čak srećna. Nisam još tačno mogla to da zamislim, ali možda će doći dan kada ova rupa u meni neće tako strašno boleti i kada ću moći da mislim o njoj i da je se sećam, kada će to biti u redu. Osećala sam se kao da je taj dan ­čitave svetlosne godine daleko, ali u ovom trenutku stajala sam na tornju usred Toskane i izlazak sunca bio je toliko lep da je bolelo.

Šta ako će boleti ovako do kraja mog života? Šta ako će se svake sekunde i svakog dana biti sve manje onoga što imam, a sve više onoga šta sam izgubila?