Nigde nema te

Rano sam shvatila da je život ono što nam se dešava, a ne ono o čemu snevamo

Vreme teče sporo za one koji se boje / Beskrajno je za one koji tuguju / Prekratko je za one koji su srećni / Ali za one koji vole / Vreme je večnost.

Volela sam tu staricu nežnog srca i naizgled prekog karaktera, zbog njene mudrosti i pravičnosti, više no zbog retke nežnosti koju bi mi upućivala. I bolje je bilo tako. Da me je nona previše u detinjstvu mazila, onako kako ni majka nije, ne znam da li bih imala dovoljno hrabrosti da se otisnem u nepoznato bez žaljenja, s verom da ću uspeti da se uzdignem iznad prosečnih i svojom pameću i istrajnošću postignem ono što mi je bio cilj ili genski zapis, tumačite kako vam je volja – da budem najbolja.

„Ne maior poena quam culpa sit“, ili: „Neka kazna ne bude veća od krivice!“

Međutim, često ne idemo putem kojim bi trebalo ići. Ponekad se sapletemo i padnemo, pa se okrvavljenih kolena i duše pridignemo i nastavimo dalje, jer tako mora biti… Jer, sve je to život.

Osim što si neverovatno lepa, vredna i predana, znam da se iza tog zida koji si oko sebe podigla krije ranjena, bolna duša. Spreman sam da ti pomognem da zalečiš svoje rane.

Ljubav se ne bira, baš kao ni smrt. Sve je negde u nebesima već odavno zapisano.

Nisam maštala o ljubavi. Ja sam svoju ljubav živela tu, pokraj njegovog kreveta i rana, u maloj poljskoj bolnici na italijanskom frontu. Bilo je to moje blistavo sazvežđe, moja žeđ za životom, moja borba za svaki njegov udah.

To je trajalo samo tren, ali i taj tren bio je dovoljan da mi se zamagli pred očima, da svet poprimi drugačije boje i oblike stapajući se u boju njegovih očiju. Bezumno sam se zaljubila. Zaljubila sam se u njegove oči. Mnogi kažu da ljubav boli, što je pogrešno. Usamljenost boli. Odbijanje boli. Nemoć ubija. Želja razara.

Budi jaka. Nemoj se predavati! Ti si od moje krvi, a mi se nikome pokorili nismo. Uzdam se u tvoju pamet i srce. Putuj s mirom i neka te dobri Bog čuva, Izabela.