U potpalublju

Tuđmanov odlučni nacionalizam, odbojan koliko i čitava njegova ličnost i pojava, način na koji je govorio, i njegov osmeh zlikovca, predstavljao je onoliko precizan hrvatski odgovor na suštinski drugačijeg ali jednako odvratnog Miloševića koliko se uopšte da zamisliti.

Nalazili smo se, te osamdeset četvrte, dakle, u sudbinskom raskoraku. Samo što tad to, sistematski odgajani i obrazovani da budemo klasični politički idioti, nismo mogli ni da pretpostavimo.

. U blesku iznenadne i sveprožimajuće vizije, koja je pocepala uobičajeni bulevarski prizor pred mojim očima, ugledao sam Nas kako bežimo, dok se tlo pod našim stopalima, uz stravičnu ciku, lomi i otvara, a iz tih se dubina širi nepodnošljivi zadah vekova koje smo, u svojim inertnostima, propustili da iskoristimo na dostojan način, čitava jedna pulsirajuća sipa nam se odatle podsmeva, nezainteresovana za užas koji joj ponizno dočaravamo mlakim pokretima, nemim jaucima i željom da nas nema. Tokom karnalne bahanalije koja nije trajala duže od sekunde, u dubinama tog bunara od mesa nestale su nasumice odabrane žrtve. Njih beše mnogo. Svi koji se nisu snašli i potražili zaklon, svi koji su zastali zatečeni odneseni su, poput zmajeva koje nam iz ruku otrgnu novembarske košave.

Kao i uvek, iz Molerove sam izbio na Bulevar revolucije. U pauzi između dva naleta ulične buke, do mene je doprlo nekoliko psovki sa različitih strana. Bio je to večiti žagor nezadovoljnih, koji mi se inače gadio, prema kojem nisam imao milosti niti razumevanja, sterilno kmečanje iz kojeg se nikada ništa neće izroditi. Ali, ovog puta, žagor je u sebi sadržavao sveži tonalitet – jedan diskretan, ali sudbinski diskurs. Prostačko kanonsko pevanje, brutalno u svojoj nemoći, bilo je obogaćeno slabašnom, dirljivom frazom – rezultantom učestvujućih glasova. Izmičući čulu sluha, ta mi je fraza iritirala instinkt, i gle! – opijenom, iznenada mi beše žao svih ljudi na ovom svetu kojima nije preostalo ništa izuzev da psuju (a nekad sam im se oholo podsmevao). Bilo mi je žao svih Nas.

U martu iste godine održavale su se demonstracije protiv režima, i mnogi od Nas stajali su, iz večeri u veče, stisnuti poput sardina, u gradskom grlu, pod žutim svetlima Terazija. Kako smo bili glupi, i smešni! Vikali smo, i negodovali, bili smo strašno ljuti i nasmrt ozbiljni, a uterali smo, po konačnom bilansu, daleko više autogolova od golova. Samo par meseci potom, eto šta nam se dogodilo. Neki od Nas su se već te jeseni šepurili s plavih umrlica nakrivo nalepljenih na gradske bandere, neki su išli na duge terapije u Rudo, neki su pisali razglednice iz inostranstva, neki su se tim razglednicama infantilno radovali… pa se pitam: šta smo, uopšte, radili tamo, na Terazijama, sve te dane, zašto smo gubili vreme, kad smo dozvolili da nam se tako nešto dogodi?

U tom smislu, svi smo Izvršitelji – poput serijskog ubice koji noću ubija iako se njegova dnevna ličnost najiskrenije gnuša svakog nasilja, budući da taj jadnik i nije ništa drugo do dželat u službi sopstvenog Zla – a Izvršitelje najčešće kažnjavaju onda kad se Naredbodavac pokaže kao neuhvatljiv.

Moj je nemir u tim trenucima (kad se spolja činim potpuno miran: naizgled prepušten okrepljujućem snu) toliki da me lice boli od unutrašnjeg grča, i ako bih, eksperimenta radi, poželeo da zaokružim osmeh, pola bi sveta, od obraza do obraza, trebalo prevaliti.

Svaka aktivnost tada kao da priziva nevolju, pa strahujem pred neophodnošću pranja kose zbog šampona koji će mi pouzdano štipati oči, uzmičem pred glavoboljom koja će me, znam, sačekati nakon tretmana fenom, plaši me dalje prepuštanje snu jer unapred znam da će me izmrcvariti a ne usuđujem se ni da se prihvatim telefona i nazovem dragu osobu siguran da će „prijateljski“ glas s druge strane dalekovoda, ignorišući moju mucavo iskazanu potrebu za interakcijom bez bliskosti, hladno odbaciti tu ponudu da se, meni za ljubav, verbalno prostituiše bez unapred utvrđene cene, i zauzvrat me iscediti do besmisla.

Nakon godina i godina raspleta, svakog Ušća i svakog Gazimestana, nakon čitave opsežne Miloševićeve agresivne, ratne retorike, nakon toliko otvoreno mrziteljskih i ratnohuškačkih dnevnika na državnoj televiziji, nakon svega što su rekli ili napisali svaki Momo Kapor, Matija Bećković, Brana Crnčević ili čitava bulumenta sitnije boranije, „intelektualaca“ njima nalik, i svih drugih režimu milih, krvožednih promotera rata i raspada zemlje koji, tužno, nikada nisu pošteno odgovarali za zlo koje

Moje kratke priče bile su beznadežno nadahnute Kafkom, Dilanom Tomasom, Danilom Harmsom ili Anrijem Mišoom, poezija blesavo inspirisana onim što sam pronalazio kod Kavafija, Rilkea, Pesoe, Odna, a nekoliko traljavih dramskih tekstova nastalo je po ugledu na Brehta, Beketa i Ežena Joneska. Ali moje je srce, čitalačko jednako kao i spisateljsko, sve to vreme bilo na strani romana. Ili, da budem ovde sasvim precizan – velikog romana. Fasciniran preko svake mere i zaslepljen Bulgakovljevim Majstorom i Margaritom, Deblinovim Berlinaleksandarplacom, Manovim Čarobnim bregom i, možda više od svega ostalog, Prustovom Potragom za iščezlim vremenom, bio sam rešen da jednog dana i sâm napišem nešto slično.