U potpalublju

Nalazili smo se, te osamdeset četvrte, dakle, u sudbinskom raskoraku. Samo što tad to, sistematski odgajani i obrazovani da budemo klasični politički idioti, nismo mogli ni da pretpostavimo.

Snagu za tako olako prepuštanje nabavljali su iz specifičnog zadovoljstva pragmatika pod bičem koji će, nakon pedesetog od ukupno sto udaraca koliko mu sleduje, uzviknuti: „Objektivno, baš bih mogao još toliko!“

Pripremali su se u sebi da, kad nemaština stvarno pritisne, sasvim prestanu da jedu. Otkrivali su

Otkrivali su da su u stanju da tonu dublje nego što su mogli i da pretpostave, pa ih je interesovalo da oprobaju svoj odnos prema patnji.

Svakih petnaestak dana pratili smo po nekog, i brzo smo ih sve preboljevali.

Da li ću ja umeti da ga razumem, onda kada on više ne bude želeo da razume mene, ili ću se sramno pokrivati krpicama jednog ukiseljenog odnosa – to je krucijalno pitanje roditeljstva.

toliko godina kasnije, zaglavljen u procepu između Umora i Krivice, ja ne umem čak ni da zaspim kako treba. Žmurim i trudim se, ali – svestan sam pod tom zavesom. Moj je nemir u tim trenucima (kad se spolja činim potpuno miran: naizgled prepušten okrepljujućem snu) toliki da me lice boli od unutrašnjeg grča, i ako bih, eksperimenta radi, poželeo da zaokružim osmeh, pola bi sveta, od obraza do obraza, trebalo prevaliti.

Žmurim i trudim se, ali – svestan sam pod tom zavesom. Moj je nemir u tim trenucima (kad se spolja činim potpuno miran: naizgled prepušten okrepljujućem snu) toliki da me lice boli od unutrašnjeg grča, i ako bih, eksperimenta radi, poželeo da zaokružim osmeh, pola bi sveta, od obraza do obraza, trebalo prevaliti.

toliko godina kasnije, zaglavljen u procepu između Umora i Krivice, ja ne umem čak ni da zaspim kako treba.

toliko godina kasnije, zaglavljen u procepu između Umora i Krivice, ja ne umem čak ni da zaspim kako treba.