Nadajmo se najboljem

i sve je onako kako mora da bude.

Sada se viđamo već petnaest meseci. Skoro svakog dana. Zaljubljena sam u tebe isto toliko dugo. I to zaljubljena nesumnjivo, otvoreno, zvanično.

Smatram da si lep iz svakog ugla i u svako doba dana.

Ponosna sam što ti pripadam, što sam žena koju ti, nekadašnji, prema tvojim rečima, vuk samotnjak, sada grliš u javnosti. Ona koju ljubiš i sa kojom se smeješ. Mislim da prosto sijamo kad smo zajedno.

Mislim na tebe skoro sve vreme kada nismo zajedno. Čekam da mi se javiš, a sati koji protiču dok se to ne dogodi deluju mi nesnosno.

ljubim tebe i ti mene, i spustio si mi šaku na lice, i to mi se dopada. Volim kako se ljubiš i volim tvoje šake i volim što si visok

Ljuta sam na sebe što je toliko vremena prošlo, a među nama je uvek bilo ovako. Umorila sam se od toga što stalno ja moram da nas guram kroz promene, i da sve čega se prihvatimo a nije predvidljivo, nailazi na toliki otpor sa tvoje strane. Ti si opet tužan što te stalno pritiskam, što te nikad ne puštam da počineš, nikada nisam zadovoljna, nikada ne mogu da pustim da ono što je dobro tako i ostane. Kažeš mi da uvek sve mora da bude po mom.

Osećam krivicu zbog toga što izgleda uvek postoji neko ko od mene zahteva više nego što uspevam da postignem ili imam snage da pružim. O čemu god počnem da razmišljam, uvek na kraju dođem do nečega ili nekoga prema kome osećam krivicu