Maja Lalević Piščević

Tamo je ovde

    Jovana Ostojićje citiralaпре 2 године
    Starenje ne možeš da zaustaviš, ali zato možeš da odlučiš da nikad ne ostariš.
    Jasna Prokovićje citiralaпре 3 месеца
    Na kraju sam shvatila da ono što mi nedostaje zapravo nije bilo dom, nego vreme. Godine koje su proletele i prošlost koja ne može da se vrati. A dom, on je samo mesto gde smo bliži svim onim ljudima koja su je činili. Jer ljudi su mesta, a mesta su ljudi.
    Jasna Prokovićje citiralaпре 3 месеца
    Ne treba da se čudimo što nam odlaze. Možda bi poštenije bilo da prestanemo da krademo njihovo dragoceno vreme pokušavajući da ih zadržimo obećanjima u koja ni sami više ne verujemo. Nemamo pravo na to, bez obzira na sve.

    Jedino što ih pored naše bezuslovne ljubavi može zadržati kod kuće bila bi vera da u Srbiji imaju budućnost. A mi već znamo da bez njih Srbija nema budućnost.
    Jovana Ostojićje citiralaпре 2 године
    Godine su me naučile da su čak i neke velike odluke, za koje sam bila uverena da sam ih donela promišljeno, imale neki skriveni cilj, često važniji nego što sam u to vreme mogla da znam
    Jovana Ostojićje citiralaпре 2 године
    Kad znaš zašto si negde došao, obično osetiš i kad ti je vreme da se vratiš
    Jasna Prokovićje citiralaпре 3 месеца
    U krupnom planu dugo posmatram njihove oči, sve dok slika ne počne da se muti. Ništa nisi razumela svih ovih godina, čujem svoj glas. Ništa se ne podrazumeva i sve je prolazno. Nepristojno duvam nos u salvetu dok u grudima nešto hoće da mi prsne od zahvalnosti što smo ponovo zajedno za tim stolom.
    Jasna Prokovićje citiralaпре 3 месеца
    U Njujorku starost nije pitanje godina nego stava. Starenje ne možeš da zaustaviš, ali zato možeš da odlučiš da nikad ne ostariš. Starenje je obavezno – starost je opciona. Srećna sam što poznajem jedno biće koje baš tako živi, iako je hiljadama kilometara daleko odavde. To je jedna devojčica od osamdeset i kusur godina koja se svakog dana budi u zoru da bi što pre uskočila u hladnu vodu Savskog jezera i otplivala svoj pozdrav suncu. Odatle s još mokrom kosom žuri u Narodno pozorište na čas baleta sa svojim vršnjakinjama. A na putu do kuće svrati do Kalenića da napuni cegere svežim zelenišom da bi kasnije tati napravila ručak.

    E zato najviše volim Njujork – jer liči na moju mamu. Semper fidelis.
    Jasna Prokovićje citiralaпре 3 месеца
    Obična porodica, otac, majka, dve identične bliznakinje od desetak godina i detence od najviše dve, još uvek u kolicima. Sede u potpunoj tišini, svi zabuljeni u svoje telefone, uključujući i bebu, koja s cuclom u ustima prstićima kucka po ekranu ajpeda. Jedini put kad su se jedni drugima obratili bio je oko porudžbine. (Ne mogu da se ne nasmejem kad zamislim reakciju ovih ćutologa na snimak našeg nedeljnog ručka sa svim onim nadvikivanjem i dobacivanjem hrane.)
    Jasna Prokovićje citiralaпре 3 месеца
    Nikad neću razumeti kako čovek može da ne želi da poseduje knjigu koju je pročitao.
    Jasna Prokovićje citiralaпре 3 месеца
    Uvek kad dođem u novi grad, potrudim se da odem u neku dobru knjižaru. Raspitam se koja je na glasu i odvojim vreme da je posetim. To mi je postalo ritual, kao što neki ljudi u svakom novom restoranu naručuju isto jelo i onda po tome sude kakav je i vredi li doći opet, tako ja gradove merim po knjižarama. Dovoljna je jedna da po njoj upamtim ceo grad, a knjigu koju kupim kasnije čuvam kao uspomenu na taj put.
    Jasna Prokovićje citiralaпре 3 месеца
    Za razliku od ljudi bez doma, u Njujorku nema pasa ni mačaka lutalica, udomljavaju ih čim dođu na svet. Postoje ljudi koji udomljavaju čak i teško bolesne, stare i invalidne pse, o kojima njihovi vlasnici više ne mogu, ili ne žele da se staraju.
    Jovana Ostojićje citiralaпре 2 године
    Zajednički imenitelj mladosti i bogatstva je ravnodušnost u odnosu na stvarnost. Za mlade zbog neutoljive gladi za životom i privlačne slutnje budućnosti kojoj se još ne nazire kraj. (Istoj mladosti kojoj će se kasnije vraćati s patosom u glasu, ne samo zato što je bila lepa, i što su bili lepši, nego i zato što je prošla.) Za razliku od mladosti, onima koji ga imaju, bogatstvo daje drugačiju moć – da biraju stvarnost koju će gledati čak i u sopstvenom ogledalu.
    A. Bedikaboje citiraoпре 2 године
    Svim velikim malim devojčicama u nama.
    Jasna Prokovićje citiralaпре 3 месеца
    Nismo o tome nikome pričali i nikad nisam pitala deku, čak ni pred sam kraj, dok sam sedela pored njegove postelje, kako mu je polazilo za rukom da nikad ne primetim kako uvek spušta jedan isti kliker u travu. U stvari možda i jesam primetila, samo nisam želela da vidim. Deca to umeju, da ne vide ono što ne žele.
    Jasna Prokovićje citiralaпре 3 месеца
    Valjda svako ima neki takav dan, kad ustaneš kao da nisi ni legao i samo ti se ćuti ispod jorgana, po mogućstvu s kesom mandarina i kuvanim đevrekom sa mladim kajmakom koji ti je mama donela u krevet.
    Jasna Prokovićje citiralaпре 3 месеца
    Iz ove perspektive shvatam da ga u stvari nisam poznavala. Obožavala sam ga kao i svi koji su bili te sreće da mu budu blizu, ali nisam razumela šta je hteo da mi kaže kad mi je čitao Džonatana Livingstona i recitovao Jesenjina. Mislim da je to znala samo Milena – njegova Milena, tako ju je on zvao.

    Iz detinjstva je pamtim kao „najlepšu ženu na svetu“. Ne preterujem, kao klinka pitala sam mamu čemu služi izbor za mis Jugoslavije kad svi znamo da je to Milena – tolika je zvezda bila. Kasnije sam imala sreću da izbliza vidim njen talenat u krupnom planu dok smo zajedno na nekim poljanama blizu Čačka snimale Purišin film Osam kila sreće. Onda još jednom, izdaleka, kod Žilnika na snimanju Lepe žene prolaze kroz grad.

    Prošla je godina otkako više nema Gage. U Beogradu je danas proleće, a u Njujorku zima. Kroz prozor ne vidim Krajzler, ali znam da je tu. Kao i Gaga.
    Jasna Prokovićje citiralaпре 3 месеца
    Ispričaće im da tamo odakle dolazi nema ovakvih večeri. I da u Njujorku nije upoznala nikog ko u svojoj dnevnoj sobi može da skupi trideset prijatelja koje poznaje trideset godina.
    Jasna Prokovićje citiralaпре 3 месеца
    Svojim kolegama na poslu objašnjavam da se u Srbiji plaćeni odmor podrazumeva, da je školovanje besplatno i da se ljudi leče o trošku države. „Ma mora da se šališ“, uzvikuju u neverici i mazohistički traže da im pričam još. Upijaju svaku moj reč kao da im opisujem zemlju dembeliju u kojoj se kuće prave od čokolade.

    Ne govorim im sve ono na šta nisam ponosna, o nemaru, mitu i korupciji, prljavštini, odlasku mladih. Neka to čuju od nekog drugog. Od mene neka sanjaju o maloj zemlji na brdovitom Balkanu u kojoj ljudi „ne znaju koliko su srećni“.
    Jasna Prokovićje citiralaпре 3 месеца
    Breskve su završile u kanti za đubre, a ja sam nastavila da se pitam da li su se promenile breskve ili ja. Nikad mi nije bilo jasno kako to da se mojim prijateljima koji dugo žive van zemlje promeni boja glasa, pa čak i mimika i smeh, kad govore na svom novom jeziku. Možda zaista problem nije u breskvama, nego u daljini. Neke stvari nemaju isti ukus kad im promeniš mesto. Evo recimo ja.
    Jasna Prokovićje citiralaпре 3 месеца
    A onda sam se setila jednog svog druga iz Beograda koji je uporno davao novac prosjacima na semaforu uprkos stalnom negodovanju svoje žene.

    „Zašto to radiš kad dobro znaš da oni nemaju ništa
    od toga? Sve im to na kraju dana pokupe neki mafijaši!“, prigovarala mu je besno godinama, sve dok mu jednog dana nije dojadilo.

    „Draga, da li stvarno misliš da je važno kome ide taj novac? Tvoje je samo da daš.“

    Tom mom drugu Tenksgiving je svaki dan.
fb2epub
Prevucite i otpustite datoteke (ne više od 5 odjednom)