Tamo je ovde

Starenje ne možeš da zaustaviš, ali zato možeš da odlučiš da nikad ne ostariš.

Kad znaš zašto si negde došao, obično osetiš i kad ti je vreme da se vratiš

Godine su me naučile da su čak i neke velike odluke, za koje sam bila uverena da sam ih donela promišljeno, imale neki skriveni cilj, često važniji nego što sam u to vreme mogla da znam

Police moje biblioteke su živi zidovi, svaki put kad neku knjigu izvučem, ili dodam novu, nešto se promeni u energiji cele sobe. Dok

Murakami piše o tišini toliko tihoj da se u njoj može čuti kako protiče vreme

Starenje ne možeš da zaustaviš, ali zato možeš da odlučiš da nikad ne ostariš. Starenje je obavezno – starost je opciona.

Stvar je u tome što sad znam da sam morala da odem da bih se vratila. I pošto sam našla ono što sam tražila, ili još bolje, onu koju sam tražila, vreme mi je da pođem nazad. Postoji vreme za sve.

Kakva to mora da je kletva kad ne možeš da se vratiš tamo odakle si došao.

Kad bi radost mogla da se pije, imala bi ukus šampanjca.

Gotovo sve ključne trenutke i dan-danas mogu da privežem za neku „stvar“ – govorim o muzici, naravno. Kao nevidljive tetovaže na mojoj duši, određene pesme imaju moć da me brzinom bržom od svake misli zavitlaju kroz vreme i nepogrešivo spuste tačno u oko događaja koga nisam ni znala da se sećam.