Zli dusi II

ја говорим искључиво о олошу. У сваком прелазном времену избија на површину олош, који у сваком друштву постоји и који не само без икаквог циља него чак без икаквог наговештаја мисли изражава сам по себи свом снагом немир и нестрпљење.

Није потребно образовање, доста је било науке! И без науке биће довољно материјала за хиљаду година, али ваља се припремити на покорност! У свету једино то недостаје: покорност. Жудња за образовањем већ је аристократска жудња. Тек што се стекне нешто породице или љубав, већ се јавља и жеља за својином. Ми ћемо убити жељу: посејаћемо пијанство, сплетке, потказивање; створићемо нечувени разврат; сваког генија ћемо угасити још у раном детињству. Све ћемо свести на исти именитељ, потпуна једнакост. „Занат смо свој научили и поштени смо људи, нама ништа друго није потребно“,

Код њега сваки члан организације мотри на другог и обавезан је да потказује. Свако припада свима, а сви свакоме. Сви су робови и у ропству једнаки. У крајњим случајевима клевета и убиство, али, што је главно, једнакост. На првом месту, спушта се ниво образованости, наукâ и талената. Високи ниво наукâ и талената доступан је само најспособнијима, нису нам потребни изузетно способни! Изузетно способни не могу не бити деспоти и увек су више наносили штету него што су користили; њих прогањају или кажњавају. Цицерону се одсеца језик, Копернику се очи ваде, Шекспир се каменује: то је шигаљевштина! Робови морају бити једнаки: без деспотизма још није било ни слободе ни једнакости, а у стаду мора владати једнакост, и ето шигаљевштине!

, најзад, најглавнија снага, цемент који све везује, то је стид да се има сопствено мишљење.

немојте глупошћу завршавати нискост своје претпоставке.

Ја сам већ наговештавао да су се код нас појавили разноразни безвредни људи. У мутно време колебања или битних промена увек и свуда се појављују разноразни безвредни људи. Не говорим о такозваним „предводницима“, који увек хитају испред свих − то им је главна брига − мада веома често с врло глупим, али ипак више или мање одређеним циљем. Не, ја говорим искључиво о олошу. У сваком прелазном времену избија на површину олош, који у сваком друштву постоји и који не само без икаквог циља него чак без икаквог наговештаја мисли изражава сам по себи свом снагом немир и нестрпљење. Међутим, тај олош се, несвесно, готово увек нађе под командом оне мале групе „предводника“ који делују с одређеним циљем, и та групица онда цео тај олош тера тамо где јој је воља, само ако се она сама не састоји од потпуних идиота, што се, уосталом, такође дешава.

Ја, Николај Ставрогин, пензионисани официр, године 186… живео сам у Петрограду, одајући се разврату који ми није пружао задовољство.

Па, због чега плакати? Ви несумњиво желите да направите сцену? Да на некоме искалите свој бес? Добро, искалите га на мени, само што пре јер време пролази, а треба се одлучити. Што смо покварили читањем, ублажићемо насталу штету балом. Ево, и кнез то исто мисли. Тачно, да није било кнеза, како би се све оно свршило

Ставрогин саслуша веома, чак веома озбиљно његов последњи предлог.

– Просто-напросто ви ми предлажете да постанем калуђер у том манастиру? Ма колико вас поштовао, управо то сам морао очекивати. Е па, онда ћу вам чак признати да ми је у тренуцима малодушности та мисао већ падала на памет: када једном обнародујем те табаке, да се склоним

Али ја се чудим како сте могли, ипак, доћи и располагати руком Лизавете Николајевне? Имате ли на то право? Или вас је она овластила?

Маврикиј Николајевич