Andrićeva lestvica užasa

Beskonačno i bezgranično se, reče, projavljuju isključivo u srcu, ne u prostoru, utuvi to, Kaloperoviću.

Svet, to jest nerazmrsivo klupko paklenih strasti koje ga čine, definitivno treba prezreti iz dubine duše, pomislih u dubini duše, a šta ja radim?

dok mu svet ne nanese mnogo poniženja i zala, ne ostavljajući mu praktično nikakvog izbora, malo je ko spreman da se odrekne sveta, a ako ga se i odrekne, onda to odricanje bude neiskreno, polovično, žalosno je, ali je tako.

Ti si, rekao je potom, hodajući, empirijski, dokaz bezgraničnosti Božijeg milosrđa i ko tebe makar ovlaš poznaje, a ne poveruje, taj je izgubljen kao što si ti, po svim pravilima, trebalo da budeš izgubljen i kao što bi bio izgubljen da te Božije milosrđe nije, po meni nezasluženo, nagradilo očišćujućim bolestima, verovatno samo zato da nada da nikada ništa nije izgubljeno ne bi sasvim nestala sa lica ovog sveta, ne vidim drugi razlog.

svetlost čini stvari vidljivim, ali da je sama po sebi nevidljiva.

Da bi ih video, moraš biti Pikaso, Baltus, Bejkon i još neki slikari vredni pomena ili pak moraš debelo platiti da bi ih video, kao što je to u više navrata učinila ona američka likovna ciganija, znaš na koje mislim, na grupu molera i dekoratera – čiji je predvodnik bio onaj Džekson Polak, Polok, kako beše – a koji kobajagi „slikaju“ tako što se nadrogiraju, na eks popiju dva-tri litra farbe i dva deci ricinusa, pa se poseru na ventilator postavljen ispred platna velikog formata.

restoran Franš, tu sramnu menzu srpskih privrednih, političkih i klasičnih kriminalaca

Osećati se dobro, u savremenom značenju reči – reče potom Stojković, sa izrazom gađenja na licu – i u takvom stanju uzeti pričest, ravno je svetogrđu.

jer je ideja i praksis proguravanja i uguravanja bilo koga i čega u bilo gde i bilo šta toliko pustila koren u našem narodu, da je u Srbiji praktično nemoguće učiniti ništa ako se to ne progura ili ne ugura tamo gde mu, u suštini, nije mesto.

Što je neka zemlja dalje od Rusije, to joj bolje ide, i obratno, iako Rusija, strogo uzev, ne priznaje nikakve granice osim onih nacrtanih u Kremlju, a to što se još uvek nije proširila na čitavu zemaljsku kuglu, rekao je Andrić, ne treba zahvaliti odbrambenim strategijama ostatka sveta, nego poslovičnoj traljavosti ruske administracije.