Elegija o beloj devojčici

Umesto što u bićima oko nas vidimo zidove koji nas sputavaju, zajednicu koja nas tišti i povremeno slama, treba u njima videti i mogućnost da se pružimo do svojih granica tako što ćemo kroz njih, kao kroz medijume, zato što smo voljeni i priznati, moći da se pružimo do svojih krajnjih granica. Prijatelji su tu da ostvarimo svoju slobodu.

Kad ti gađaju biblioteku, to je kao da ti pucaju u glavu, zar ne?

Ljudi idu pokunjeno jer vešala uvek stoje iznad njihovih glava.

Mi žene treba da se držimo jedna druge, jer nam nema druge

Prijatelj je naše udvojeno biće, osoba koja nosi deo naše duše u sebi, sagovornik koji nije nužno prisutan, oslonac koji je uvek s nama, čovek čije tragove odsustva neprestano osećamo.

„Iskreni ljudi su nesposobni za život. Pravo ime osobine iskrenosti jeste nedoraslost za shvatanje one osnovne istine da smo nemoćni da izađemo iz svoga ja, i da se svaki odnos između dva ljudska bića osniva na iluziji.“

Ispred sebe videla je najpre intriganta glupaka. Pokušala je da ga opiše. Najpre, iskustvo pokazuje da je odsustvo sposobnosti mišljenja u najtešnjoj vezi sa izvanrednom veštinom postizanja sopstvenih ciljeva na bilo koji način i po bilo koju cenu. Intrigant glupak će vam biti blizak, i najednom će vas samo okriviti da ste se o njemu loše izražavali, posetiće vaše prijatelje i svašta im napričati o vama u četiri oka, životinjski će se menjati od ljigavog crva do razjarenog tigra. On je imbecil koji glumi mislioca, čovek lišen duhovnih darova koji vas potkopava dok ne pokleknete, a zatim uzima kandžiju i njome vitla iznad glava potčinjenih.

Postoje ljudi kojih se prisetite i kad ih prvi put ugledate.

Samoća stvara misli, samoća tvori osećanja, znala je to.

– U svakom od nas postoji zrno dobrote, inače nas ne bi ni bilo.