Kuća sećanja i zaborava

Razumeti, znači i opravdati

odlomak iz Jučerašnjeg sveta Stefana Cvajga: Nije bilo zemlje u koju bi se dalo pobeći, mira koji bi se mogao kupiti, uvek i na svakom mestu grabila nas je ruka sudbine i potezala nas ponovo u svoju nezasitu igru.

Naš život povezan je sa svim drugim životima, čak i kada to ne želimo. Čitav svet je jedna knjiga, sastavljena od mnogo reči i te reči su se izmešale.

Depresija i melanholija, tvrdio je, rođene su sestre euforije i preteranog optimizma, a poznato je kako se krajnje suprotnosti dodiruju. Između ta dva osećanja prolazi ljudski život, a sveukupna ljudska kultura, civilizacija, proizlazi iz sudara tih krajnosti.

Bilo bi suludo da su ovi kasni noćni pozivi bez ikakvog povoda. Naravno, ima i toga. Svet je pun ludaka. Poremećene osobe slede svoje sumanute ideje.

Sudbina se često poigrava sa ljudskim životima, ostvaruje neobične susrete, čudesne događaje i situacije.

verujem u slučajnosti. Ništa se na ovom svetu ne događa slučajno.

izgovorene reči se ne mogu vratiti. Bilo mi je jasno da sam sve upropastio, da je sve otišlo dođavola.

Ali uvek ću pamtiti očeve reči: „Kada ti izgleda da je sve izgubljeno, samo zatvori oči. To je najbrži put izbavljenja. U nama samima, a i izvan nas, postoji još mnogo svetova u kojima nas naši progonitelji, ljudi ili zlodusi, ne mogu pronaći.“

Uspešnom kontrolom uma – govorio je otac – može se zavladati onim što se vidi unutrašnjim okom. A to znači prelazak u neke druge dimenzije stvarnosti u kojima se može pronaći sigurno utočište, gde se može biti bezbedan, skriven, nevidljiv, odsutan iz sveta u kojem za nas više nema mesta i gde smo izloženi milosti i nemilosti svake hulje.