Između krajnosti

Azra je bila stožer plemenitog zajedništva i amblem zalaganja za slobodu ličnog izražavanja. Njene pesme bile su lozinke onih što su se borili za principijelnost, a protiv licemerja, za poštenje, a protiv demagogije i politikantstva.

Štulićeva privrženost muzici bila je jednaka Kišovoj posvećenosti književnosti. Pisac i nema druge sudbine do književne, tvrdio je Kiš. Živjeti se ne mora, svirati se mora, govorio je, podsetimo se, Štulić.

Budimo realni, tražimo nemoguće.

Stih koji otvara pesmu – Kosa mi se na glavi diže i strašno me ljuti / Kada vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi – aktuelan je danas koliko i onda. To je kompliment za Džonija kao pesnika i ujedno tragedija današnjeg društva.

Nesposoban da se povuče na vreme i sa dostojanstvom, doživeo je sunovrat čija je snaga jednaka snazi njegovog strelovitog uspona.

Za opšte balkansko poprostačenje biće okrivljavani drugi. Štulić će se, kao i za ostale nepodopštine, provući bez osude, mada je tom poprostačenju još od 1986. davao veliki i žalostan doprinos. Zaštitiće ga jednostavna činjenica da živi na Zapadu. Balkan je devedesetih pao u duboku provincijalizaciju, pa je maltene na svakoga ko živi „u svetu“ počeo da gleda sa inferiornošću. Do dana današnjeg tu se slabo šta promenilo. Tako je i Štulić kod mnogih zadržao imidž mudraca kojeg je njegovo rodno tlo nedostojno i koji je pripao „svetu“, iako zapravo tamo nije postigao baš ništa.

Anali su album ishlapelog čoveka kod kojeg je odavno i potpuno zakazao sistem prirodnog čišćenja i filtriranja, album nad kojim slušalac ne prestaje da vrti glavom, žalostan i u neverici. Pred našim očima, autor koji je jednom bio velik do kraja se raspao. Ako su Balegari bili dokaz stvaralačkog rastrojstva, onda su Anali pokazali ne samo to nego i jedan veliki ljudski slom. Štuliću nije bilo spasa nigde, ni u Jugoslaviji ni u Holandiji. Jer, on je svoje nevolje nosio u sebi, kao prokleti prtljag razorne snage i neuništive moći.

Dragan Todorović je to sažeo u osam reči: „Svira bez duše publici koja mu dušu daje.“

Između krajnosti je nalik monitoru na kojem želimo da vidimo otkucaje srca, a on nam ne prikazuje skoro ništa osim ravnih linija. To je album bez krvi i duše, bez žara i invencije. Štulić je tek poneki stih pristojno sročio. Muzika je toliko zamorna da završetak ploče dočekujete uz olakšanje čoveka puštenog s robije.

od njih ga posle Krivog srastanja neće videti onakvog kakvog ga je voleo. Džoni Štulić je rešio da napusti ljude čija odanost ga je pretvorila u predvodnika i ljude čije obožavanje ga je načinilo idolom. Ali i sve koji su ga napadali i pokazivali zlovolju. Najzad, a zapravo najpre, rešio je da napusti sebe samog. Ne da postane drugačiji, već da u nekoj drugoj zemlji i sam postane neko drugi.