Ono što ne možemo reći

Život ima načine da te podseti da si prepušten milosti sudbine i da čak i dobro osmišljeni planovi mogu u trenutku da se izjalove.

Život ume da nam uništi očekivanja, raskomada nam nade bez objašnjenja. Ali kad ima ljubavi u porodici, delići razbijenih snova uvek mogu ponovo da se sastave, čak i ako na kraju dobijemo mozaik.

Moje wszystko, ljubav koju osećam prema tebi je vatra koja je pokretala moju želju da budem bolji čovek.

„Naša ljubav je veća od ovog rata – obećavam ti.“

„Nisam dovoljno jaka za ovo. Nisam dovoljno hrabra. Nisam pametna...“

„Sve si to, Alina Đijak, i više“, žestoko me je prekinuo. „Ti si vatra zbog koje moje srce kuca i gorivo koje mi je pokretalo snove čak i kroz rat. Ti si moje sve.

Ako je nešto u ratu bilo dosledno, to je da se sve uvek pogoršavalo.

„Dom nije zemlja u kojoj se nalazimo – to smo mi. Dom je budućnost koju smo planirali i o kojoj smo sanjali. Možemo ga izgraditi svuda.

Samo želim na ovom svetu da budem čovek vredan žene kakva si ti.

Ponekad sam zaboravljala da je i njoj teško. Zaboravljala sam da je svet zagonetan i njoj, koja je videla previše u njemu, kao i za Edija, koji je razumeo tako malo. Baš kao što sam morala da Ediju krčim put, morala sam pomoći i njoj da nađe svoj put u njemu.

Svaka druga vest u proteklim mesecima nešto je promenila, i nikad nabolje, pa sam rekla sebi da je čak i zaglušujuća tišina bolja od buke ako se buka uvek završavala bolom.