Mapa koja vodi do tebe

Imao je osmeh koji obara s nogu, zaverenički osmeh, osmeh koji poručuje da su nestašluci iza ćoška, pođi sa mnom, biće zabavnije u društvu nego što ti je samoj.

Voleo bih da sam zakopao nešto dragoceno na svakom mestu gde sam bio srećan, pa da, kad ostarim i budem ružan i nesrećan, mogu da se vratim i iskopam to kako bih se sećao svega.
Ivlin Vo

Voleo bih da sam zakopao nešto dragoceno na svakom mestu gde sam bio srećan, pa da, kad ostarim i budem ružan i nesrećan, mogu da se vratim i iskopam to kako bih se sećao svega.
Ivlin Vo, Povratak u Brajdshed

Voleo bih da sam zakopao nešto dragoceno na svakom mestu gde sam bio srećan, pa da, kad ostarim i budem ružan i nesrećan, mogu da se vratim i iskopam to kako bih se sećao svega.

Ivlin Vo, Povratak u Brajdshed

Neko ko zna cenu svega a ne zna vrednost ničega.“
„Opa. Jesi li me upravo gađala Platonom

Zamislila sam je u našoj kuhinji u Nju Džerziju, gde pije kafu i iz malog tanjira jede doručak bez ugljenih hidrata, dok je odeća spremna za taj dan čeka gore na vešalici.

Neko ko zna cenu svega a ne zna vrednost ničega.“

Taj momak je izgledao nehajno – nategnuta reč, ali svejedno tačna – kao čovek koji živi iza treptaja što ukazuje da je smislio šalu, drži je se, ne shvata je ozbiljno, ali očekuje da i ti sarađuješ.

Voleo bih da sam zakopao nešto dragoceno na svakom mestu gde sam bio srećan, pa da, kad ostarim i budem ružan i nesrećan, mogu da se vratim i iskopam to kako bih se sećao svega.

Zatim me je držao za ruku dok smo gledali labudove kako graciozno plove uzvodno. Rekao mi je da obratim pažnju na presijavanje njihovog perja. Ispričao je kako su, po legendi, labudovi nekad živeli hraneći se svetlošću, ali su bogovi smatrali da im njihova lepota preti pa su ih naveli da traže travu. Ipak su labudovi pojeli dovoljno svetlosti da ona ponekad još može da se vidi na njima