Citati iz knjige „Zovem se Mama“ autora Jelica Greganović

Jedna od većih muka za Žmua bila je Prestolonaslednikova navika da zaspi van svog kreveta. Da bi ga podigao i odneo na mesto za njegovo spavanje predviđeno, Žmuu je bilo potrebno bar pet minuta koncentracije koju upražnjavaju dizači tegova, kao i tehničkog promišljanja s koje strane da pristupi detetu težem od armiranog betona. Sledilo je stenjanje i roptanje dok je, u znoju lica svog roditeljskog, teglio sina ka dečjoj sobi.

„Kada dajete ime detetu, mislite na to da će se možda po njemu zvati neka škola, ulica ili trg.“

„Ako želite da vaše dete bude uspešno, zaboravite balet i časove klavira. Ljubav je sve što vam treba. Deca majki koje znaju da vole imaju pojačan rad mozga u delovima važnim za učenje. Tako kažu istraživači sa Univerziteta u Vašingtonu.“

Zbog čega mi se mesec Sebastian i svi koji kao on imaju ono što medicina zove Daunovim sindromom danas čine kao nešto ne samo drugačije, nego sasvim posebno dragoceno drugačije. Vredno posebne ljubavi i posebnog razumevanja.

Mesečeva deca.

Jer život najviše vole oni koji su od njega najmanje dobili. A tu inkluziju je dobro upražnjavati što ranije, jer deca su opaki stvorovi, da se ne lažemo.

Njena vlasnica je bila moja Baka. Ona koja je tvrdila da kuću drže krpež i trpež. Sramota je biti prljav i iscepan, ali nije sramota biti biti čist i zakrpljen. Zato je krpila sve što joj je pod ruku palo, navlačeći

se rodilo sa takvim terijerskim nagonima da je prosto čudo jedno.

Samo jedan mali podrig. Često praćen pljucom popijenog mleka koje je već uspelo da se ukiseli. To je pojava koja objašnjava činjenicu da bebeći roditelji mirišu na telad ili mlekare kojima se pokvario sistem hlađenja.

A bebe nemaju titl. Ni tabelu sa jasnim merama potrošnje goriva.

Moj prvi pokušaj da se istuširam kao čovek prekinuo je neljudski krik ljudskog bića koje sam donela na svet.

Svako kretanje na put je bilo ravno većoj seobi naroda. Kakvi Stari Sloveni, oni su imali bitno manje stvari od nas. Odlazak na more je ličio na emigraciju. Nosi se sve, sve je neophodno. Cipela dovoljno za stonoge, krokodili, čamci, kantice, ajkule, sve na naduvavanje što postoji. Kompromisa nema, sve im treba. Zimovanja smo ređe trošili u ta doba odrastanja.

Ozbiljna je stvar dati čoveku ime, ceo svet u čoveka stane. Uostalom, mudri Latini su rekli: Omen est nomen.

Čovek je ime.

Tada sam se setila preporuke majstora Duška Radovića: „Kada dajete ime detetu, mislite na to da će se možda po njemu zvati neka škola, ulica ili trg.“