Zovem se Mama

Mada, to što je gužva kod Njih u sobi, to je već normalno stanje, nego što je panika kod Nas u krevetu. Usred noći se samo pojavi crna silueta pored našeg kreveta i bez pitanja počne četvoronoške da mili preko roditeljske prepreke i upada između Nas. Za njom najčešće stižu još dve pojave, spavajući na nogama, i pentraju se na Nas. Na kraju Žmu i ja spavamo kao šišmiši, glavama nadole, noktima se držimo za rubove kreveta, a Oni... Oni razbacaju sve svoje raspoložive ekstremitete, ne mož’ ih prebrojati. Naravno, tu su i prateće plišane životinje koje dovlače sa sobom. Ako se probudiš sa dečjim laktom u ustima i medveđom njuškom u oku, to je to – radosti roditeljstva. I brojne porodice.

kad bismo se sećali svega što smo proživeli sa decom, natalitet bi još drastičnije padao.

Nema tog mučenja, koje bi smislio bolesni ljudski um, koje se može uporediti sa nagazom na zaboravljenu kocku. Naročito po mraku, kad se šunjaš kao tigar da ne bi probudio konačno zaspale mladunce. Kad nisam tad doživotno oćopavila, nikad neću. A bol... to kad ti sevne od tabana dužinom noge uvis, proputuje kroz kičmu i zabode se bleskom u mali mozak, lepo da ti oči na uši iskoče. Gore ne može. Bar mi se tako činilo dok nisam shvatila da manji modeli imaju jače efekte

Ozbiljna je stvar dati čoveku ime, ceo svet u čoveka stane. Uostalom, mudri Latini su rekli: Omen est nomen.
Čovek je ime

Bila sam spremna da decu obučem tako kako ni majka medvedica ne bi svoje potomke oblačila. Da ih ne produva. Naročito usred leta koje postoji samo zato da bi prevarilo naivne majke navodno uobičajenom vrućinom. A zapravo, čim se majka okrene, dune polarni vetar niotkuda i nasrne na njeno golišavo, svedeno obučeno dete. Donja majica je zakon nad zakonima. Ona je Ustav oblačenja deteta

Dva puta se okreneš oko sebe i možeš da se obučeš u rođeno dete.
U stvari, oni fizičari, koji se bave proučavanjem neopipljivosti i razvlačivosti vremena, trebalo bi da uvedu decu kao mernu jedinicu. Tek decom može da se izmeri brzina jurcanja vremena. I njegova nerelativna relativnost.

Zbog toga te trenutke treba koristiti do krajnjih granica, dokle god se može, mada je i to prekratko. Zato što bebe rastu prebrzo. Jer, ne stignemo ni da se okrenemo oko sebe, a bebe više nema. U stvari, tu je ona, ali upravo mažnjava ključeve od vašeg auta, penje se na štikle, brije se očevim brijaćim aparatom i nikako da stigne da vas gnjavi da je nosite u naručju. A vi se taman navikli... Tako priča o bebama razmaženim nošenjem i ljuljanjem, držanjem u naručju i uvek tu negde blizu, pada u vodu.
Ako mene pitate, nosite svoje bebe. Ne ispuštajte ih iz ruku. Radite sve što će im govoriti koliko ih volite i koliko su vam potrebne. Bebe će znati to da cene, za razliku od vremena koje će i pored vas protrčati toliko brzo da ćete požaliti što još malo duže niste u naručju držali ono najvažnije što ste u životu mogli da napravite – svoju bebu.

Još nisu izmišljene reči koje bi opisale miris bebe u naručju. Najbliži opis bi bio da kada držite svoju bebu u rukama, nema ničega što bi vam bilo važnije ni potrebnije od toga

Od tada zavidim svim majmunima u emisijama o dalekoj Africi i ostalim krajevima koje naseljavaju repati rođaci. Za razliku od ljudi, majmuni svoju decu nose i ne ispuštaju. Ako ih već pripuste iz naručja ili sa leđa, to je zato da ih imaju tu negde pored sebe. Ne plaše se da će se bebe-majmuni suviše vezati za sopstvene roditelje i njihov zagrljaj. Ne brinu da će im se deca previše navići na ljubav

Nikako mi nije jasno zašto u gimnazije i na fakultete primaju bebe? Možda se vreme slučajno ili namerno skupilo od pranja

Ulazak dece u svet odraslih je izlazak odraslih iz sveta normalnih.

Za razliku od nas, navodno razvijenije sorte, koji radimo mahom uz pomoć dugmića i ruke su nam sve dalje od nas samih, narodi za koje volimo da kažemo da su zaostali ili divlji očito su sačuvali onaj osnovni instinkt da bebe treba nositi i nosati.

Za razliku od njega, stariji mu brat, Prestolonaslednik, ima narav veverice. Taman toliko je i opasan. Do te mere da sam ga svojevremeno potkupljivala čokoladama da se brani kad ga neko napadne. Nije pomagalo. Za to vreme mi je mlađa, pegava napast život kratila. Kao petarde da jede. Čuje i shvata samo ono i onako kako mu zapoveda karakter iznerviranog poskoka.

Pre nekoliko godina sam dobila osećaj da je konačno ukapirao mogućnost da se čovek i rečima brani, ne samo rukama, nogama i zubima. Nakon podužeg, više puta ponavljanog, predavanja na temu – „Na reč odgovaraj rečju, a ne rukama, brani se samo ako te napadnu“, Mali Sin je počeo hipnotisano da klima glavom poduprtom prstom u nosu. To je valjda značilo da je konačno shvatio i da potvrđuje usvajanje mojih iznesenih stavova. Da je ratifikovao činjenicu da je samo samoodbrana legitimna. Ma kakvi... Za dva dana mi je uprizorio demanti nade. Pojavio se sav izdrpan i prljav:

– Zabranile mi učiteljice da dva dana igram fudbal u školskom dvorištu.

– Zašto, crni sine?

– Potukao sam se.

– Zašto, crni sine?

– Igrali smo fudbal i jedan me je namerno spotakao. Vidi kako sam razbio koleno kad sam pao. Još je došao do mene i rekao mi da je to namerno...

– I?

– I onda sam ja ustao, jurio sam ga, stigao sam ga i branio sam se.

Tri nove bore su mi, istog trena, nikle na čelu. Morala sam našem kućnom predatoru da objašnjavam da ne možeš nekoga da juriš da bi se branio. Gledao me je zaprepašćeno kroz sloj prašine na licu i samo pitao:

– Zašto?!

Nikako mu to nije bilo jasno. Kao ni samoodbrana u meri u kojoj si napadnut. Sve što sam na kraju imala da mu kažem je stalo u sentencu:

– Dva dana nema da ideš napolje, odmah da si spremio sobu i oprao to koleno, vidi kakav si!

Za razliku od njega, stariji mu brat, Prestolonaslednik, ima narav veverice. Taman toliko je i opasan. Do te mere da sam ga svojevremeno potkupljivala čokoladama da se brani kad ga neko napadne. Nije pomagalo. Za to vreme mi je mlađa, pegava napast život kratila. Kao petarde da jede. Čuje i shvata samo ono i onako kako mu zapoveda karakter iznerviranog poskoka.

je prosto obožavao sav zeleniš. Do te mere da smo samo čekali trenutak kada će i sam početi da vrši fotosintezu od viška hlorofila koji je unosio u sebe. Najveća sreća mu je bila letnje doba kada je sedao u baštu, među žbuniće babinog graška i zobao ga sa takvim uživanjem da čovek prosto dobije zazubice i poželi da i sam navali na žive, zelene bobice.

Detaljni pregled kod lekarke je pokazao da je naš urlator oborio regionalne rekorde, za malo više od mesec dana je porastao dvanaest santimetara. Normalne bebe porastu do šest. Ugojio se devetsto grama, piši – skoro kilo. Uobičajena novorođenčad dobaci do trista grama. Od tog trenutka je mogao da se dere koliko god je želeo, jedini strah koji sam osećala je bio podleganje iskušenju da ga odnesem u baštu i tamo ostavim dok ne potroši glasne žice. Uostalom, teta doktorka je rekla da je zdrav kao riba. Kit. I sit. Upisala ga je u pedijatrijske anale, u sekciju „Moždadžinoviipakpostojeivanbajki“. Na prvom mestu te rubrike se zadržao sve dok se nije rodio njegov mlađi brat. Koji je uspevao da urla još glasnije. Dužinu je postigao istu, rekordnu, ali ga je prešišao težinom, uspelo mu je da se ugoji, samo sisanjem, kilo i osamsto grama. Lekarka je sumnjala da mu dodajemo čvarke u prahu.

Al’ tad smo već znali za jadac.

Ovo je priča za sve roditelje, saborce, bratstvo bez sna. Ovo je kratka borba protiv onog čipa za zaboravljanje koji nam je ugradila Majka Priroda, jer kad bismo se sećali svega što smo proživeli sa decom, natalitet bi još drastičnije padao.

Jedna od većih muka za Žmua bila je Prestolonaslednikova navika da zaspi van svog kreveta. Da bi ga podigao i odneo na mesto za njegovo spavanje predviđeno, Žmuu je bilo potrebno bar pet minuta koncentracije koju upražnjavaju dizači tegova, kao i tehničkog promišljanja s koje strane da pristupi detetu težem od armiranog betona. Sledilo je stenjanje i roptanje dok je, u znoju lica svog roditeljskog, teglio sina ka dečjoj sobi.

„Kada dajete ime detetu, mislite na to da će se možda po njemu zvati neka škola, ulica ili trg.“

„Ako želite da vaše dete bude uspešno, zaboravite balet i časove klavira. Ljubav je sve što vam treba. Deca majki koje znaju da vole imaju pojačan rad mozga u delovima važnim za učenje. Tako kažu istraživači sa Univerziteta u Vašingtonu.“