Citati iz knjige „Dečko koji mi kuca na prozor“ autora Kersti Mozli

„Toliko te volim, Lijame“, prošaptala je.

„Znam da me voliš, ali te ja volim mnogo više“, odvratio sam. Niko nikada nikoga nije voleo kao ja nju.

Te reči su mi izmamile osmeh na lice. Čvrsto sam ga zagrlila. „I ja tebe volim, tatice“,

„Volim te“, šapnuo je. „Volim vas oboje.“

Te reči su mi izmamile osmeh na lice.

Kunem ti se da ću biti najbolji tata na svetu“, obećao je.

„Lijame, ne želim da ti uništim budućnost“, prošaputala sam.

Nasmejao se i poljubio me. „Anđele, ti si moja budućnost“, rekao je.

Pogledala sam njegovo divno lice. Plave oči su mu iskričile od ljubavi dok mi je milovao stomak.

U tebi je naša prva beba, Anđele. Zajedno smo je napravili.

Učinio bih sve da mom anđelu obezbedim sigurnost, sve na svetu.

„Bože, taj momak je od samog početka do ušiju zaljubljen u tebe. Pobogu, i dalje te zove Anđele!”, nasmejala se.

Zbunjeno sam je pogledala. „Kakve to veze ima?“, pitala sam mršteći se. Iskreno sam volela Pet, ali je ponekad bila malo luckasta.

Podigla je obrvu. „Nikad ti nije rekao zašto te tako zove?“, pitala me je s neobičnim osmehom na licu. Odmahnula sam glavom. „Prvi put smo te videli na njegovom šestom rođendanu, nedugo pošto ste se doselili. Mislili smo da bi bilo lepo, znaš, da pozovemo nove susede na zabavu“, započela je, živahno klimajući glavom.

„Da, sećam se. Imali ste mnogo balona i klovna koji je izvodio magične trikove“, osmehnula sam se. Džejmsovi su uvek priređivali najbolje zabave, čak i za decu.

„Tako je. Bilo kako bilo, ti i tvoj brat došli ste na zabavu. Lijam nije skidao pogled s tebe otkad ste prešli preko praga. Sa osmehom si mu poželela srećan rođendan, ali on nije mogao da progovori. Otišla si da plešeš. Okrenuo se ka meni, i znaš li šta mi je rekao?”, pitala me je. Čežnjivo je uzdahnula, a oči su joj se ovlažile od suza. Odmahnula sam glavom. Šta će kog đavola reći? Ovo me malo plaši! „Rekao mi je, smrtno ozbiljnim tonom: ’Mama, da li sam mrtav?’ Odgovorila sam mu: ’Ne, dušo, nisi mrtav.’ Odmahnuo je glavom. Nešto mu nije bilo jasno. Pokazao je na tebe dok si plesala. ’Ako nisam mrtav, šta ovaj anđeo radi u našoj kući?’“ Blistala je od sreće dok mi je to pričala.

Zinula sam od čuda. Blagi bože! Zato me zove Anđele? Srce mi je sve brže tuklo u grudima, a dlanovi su mi se ovlažili. Možda je Lijam zaista zaljubljen u mene...

„Bože. Dvanaest godina ­čekam da te vidim ljubomornu“, rekao je s vragolastim osmehom na licu.

Dok je Džejk jeo tost, ja sam spremila dve činije mojih omiljenih pahuljica – jednu za sebe, a drugu za Lijama – i odnela ih u dnevnu sobu. Pružila sam mu njegovu i spustila se na pod pored kauča.

„Hm... hvala ti, Anđele, ali ne volim pahuljice“, rekao je i zgađeno nabrao nos dok je gledao u činiju.

Podigla sam obrve u neverici. Uvek je jeo moje pahuljice. „Sigurna sam da ih voliš. Jedeš ih svakog dana.“ Gledala sam ga kao da je izgubio razum.

Nasmejao se i odmahnuo glavom. „Ne, ne volim ih. Svakog dana sam spremao činiju pahuljica i pretvarao se da ih jedem da bi mi ih ti istrgla iz ruku“, odvratio je i veselo mi se nasmešio.

Zinula sam od iznenađenja i ispustila kašiku u činiju. Oštro je zvek­nula. „Pobogu, zašto si spremao doručak i pretvarao se da ga jedeš? Da li voliš da me nerviraš?“, planula sam.

„Ne, Anđele. Volim da ti spremam doručak.“

Zapanjeno sam ga posmatrala. Pravio ih je za mene? „Spremao si doručak za mene? Svakog dana?“, pitala sam, i dalje šokirana ovim otkrovenjem. Bio je tako pažljiv, a ja to nisam zapažala.

Oduvek si postojala samo ti, i zauvek ćeš samo ti i postojati, Anđele.“

„Pa, noću bih prestao da poku­šavam da te odbijem od sebe. Tada sam mogao da budem ono što ­jesam i uživam u vremenu provedenom s tobom, pošto Džejk nije bio tu. Znaj da su te obe strane moje ličnosti oduvek volele“,

I tada me je pogodilo saznanje, iznenada, kao udar kamiona. Volela sam i ja njega. Možda sam ga oduvek volela, nisam bila sigurna. Prikrao se iza mog zaštitnog oklopa i toplinom prokrčio put do mog srca, ali sam uporno odbijala da ga vidim na taj način. U njegovom prisustvu osećala sam se sigurno, zaštićeno, željeno, potrebno i posebno. Nisam želela da ga ikada pustim. Ludački sam ga volela, više nego išta. Samo mi je on bio potreban u životu.

„Znaš, tanka je linija između ljubavi i mržnje. Možda si me volela a da toga nisi ni bila svesna“

„Hm... hvala ti, Anđele, ali ne volim pahuljice“, rekao je i zgađeno nabrao nos dok je gledao u činiju.

Podigla sam obrve u neverici. Uvek je jeo moje pahuljice. „Sigurna sam da ih voliš. Jedeš ih svakog dana.“ Gledala sam ga kao da je izgubio razum.

Nasmejao se i odmahnuo glavom. „Ne, ne volim ih. Svakog dana sam spremao činiju pahuljica i pretvarao se da ih jedem da bi mi ih ti istrgla iz ruku“, odvratio je i veselo mi se nasmešio.

Zinula sam od iznenađenja i ispustila kašiku u činiju. Oštro je zvek­nula. „Pobogu, zašto si spremao doručak i pretvarao se da ga jedeš? Da li voliš da me nerviraš?“, planula sam.

„Ne, Anđele. Volim da ti spremam doručak.“

Prikrao se iza mog zaštitnog oklopa i toplinom prokrčio put do mog srca, ali sam uporno odbijala da ga vidim na taj način.

Anđele, ti si moja budućnost

On nikome neće dopustiti da me povredi.