Ruđin / Očevi i deca

Blago onom ko je u mladosti bio mlad’…

Vreme (to je poznata stvar) leti nekada kao ptica, nekada mili kao puž; ali čoveku je osobito dobro samo onda kada ne opaža da li je brzo ili sporo prošlo.

tako je i sa našim životnim koferom; valja nam ga ma čime napuniti, samo da nije prazan.

oni, to jest moji roditelji, zauzeti i ne misle na svoje ništavilo, ono im ne zaudara… a ja… a ja… osećam samo dosadu i mržnju.“

Uzano mestašce, koje zauzimam, toliko je malo kada se poredi sa ostalim prostorom, gde mene nema i gde nisam potreban; i vreme, što mi je ostavljeno da proživim, sasvim je neznatno prema večnosti, gde mene ne beše i gde me biti neće… Međutim, u tom atomu, u toj matematičkoj tački kruži krv, radi mozak, rađa se žudnja… Kakva besmislica! Kakva rugoba!

dođe dosada. Zaželiš da si sa ljudima, pa ma se psovali, samo da si sa njima

takvi ljudi, kao on što je, ne mere se običnim aršinom,

Svaki čovek visi o končiću, svakog trenutka može se pod njim otvoriti bezdan; ali on sam izmišlja svakojake neprijatnosti i truje svoj život.

Pojava prostaštva često je korisna u životu: ona popušta suviše zategnute strune, stišava ohola i sujetna osećanja, napominjući im svoje blisko srodstvo sa njima.

Čini mi se, kada bih se mogla silno privezati uz što…