Najtingejl vej

„Ali nekad sretnemo nekoga i odmah se povežemo s njim. Stvori se spona koju ne umeš da objasniš. Ona naprosto postoji.“

Dvadeset prvo poglavlje

Zagledao se u šolju kao da su svi odgovori sadržani u njoj. „Doživeo sam mnogo uspona i padova u proteklih nekoliko godina. Naučio sam da se nosim s tim. Mogu naučiti i da se nosim s ovim. Moraću da promenim svoj život.“

Pa, evo ti prokleti nagoveštaj!“

Svi ti trenuci biće izgubljeni u

vremenu... kao suze na kiši.

„Koliko dece želiš?“

Slegnuo je ramenima. „Nije važno. Biću srećan ako imamo jedno i ako imamo petoro, dečake ili devojčice... Važno je samo da imaju nešto moje i nešto tvoje.“

izbije požar, manja je šansa da

Mala, na kraju je važno samo tvoje mišljenje kao i mišljenje ljudi do kojih ti je stalo.“

Postoje trenuci koji nas zauvek promene. Ponekad su krupni i dramatični, tragični ili lepi zbog toga koliko su žestoki. A nekad su tihi i mali, kao koraci koji utihnjuju iza zatvorenih vrata. Suptilnost takvih trenutaka može da prikrije koliko će uticati na nas.

Nekad snažno osetimo taj uticaj, ali niko oko nas ne primeti tišinu trenutka tako da se usamljenost pridružuje patnji.