Glad

Hodanje, kad celo telo uđe u ritam koraka, a koraci u ritam disanja, to je neverovatno umirujuće.

Što bi rekao filozof: „Udaljen od Biti, on želi Imati.“

Ipak, voleo sam te trenutke, voleo sam tu njenu ušuškanu malu sobu, njenu policu za knjige sa školjkama ulovljenim na plažama u Poreču i Dubrovniku, njen cvrkutavi smeh kad je zagolicam, njenu smeđu loknu koja joj pada preko oka, dok izlazi iz sobe da donese sok od višanja koji je njena mama napravila za zimnicu, i tu njenu drskost da se pojavi pod sijalicom od sto sveća u dnevnoj sobi, ili u kuhinji, pred ocem i majkom, spokojna, kao da je upravo završila preslišavanje za ispit. Voleo sam njeno vitko telo, slobodu sa kojom me je uzimala, njene male čvrste grudi i zlatni lančić oko njenog vrata, njene vitke prste i bordo lak na noktima, njenu spremnost da od onoga što ima, napravi najbolji od svih mogućih svetova.

Bilo je to za mene sasvim novo i fantastično otkriće. Da se, posle svega, može lepo živeti i tako. U malim koordinantnim sistemima. Da mogu napokon da uzmem godišnji odmor. Da, to sam shvatio kao zasluženi godišnji odmor, kao dozvolu koju sam sâm sebi dao, da mogu da se odmorim od sopstvene ambicije, od pomahnitalog ega, od želje da sve kontrolišem i da se potvrđujem. Da nije više neophodno da budem neko drugi, da više ne moram da se dokazujem. Da može i bez publike. Da treba igrati za sebe, a ne za druge.

Svaki savršen sluga obožava ne svoga gospodara, nego sopstvenu nezamenjivost.

erotičnost novca, i to što uspešni

ali teši me pomisao da u biznisu ne vlada hrišćanska moralnost, da je svet, jednostavno, napravljen tako – kao što greške u ukusu nisu moguće tamo gde ukusa nema, tako ni mogućeg zločina nema tamo gde više ne postoji Zakon. Jači pobeđuje. Pametniji pobeđuje. Strasniji pobeđuje. Prevario sam mnoge, ali zar to ne rade svi? Lagao sam – ali zar i sama laž nije večita čežnja za nekom crtom utopijske nevinosti

Moja nezasitost odnosila se na sve – aždaje su rikale iz mene na sve teme. Bi

Što je mrzela tu svoju vezanost za taj mali život koji je mogla da obuhvati pogledom, za taj svoj namešteni svet iz koga nije umela da izađe

Studirajući njegov izgled, odjednom sam se osetio kao budala. Imao sam novo Brioni odelo, crno-belu košulju sa raskopčana dva dugmeta, crne cipele na šniranje. Izgledao sam savršeno, suviše savršeno za susret sa najboljim drugom iz detinjstva. Postalo mi je jasno, tek tada, da sam izgledao kao neko ko je hteo da ostavi utisak. To je ono što me je te večeri dodatno drpilo za srce.