Najnormalniji čovek na svetu

Nije najbolje. Samo ne znam šta hoću, ali precizno znam šta neću, a to je važno za mene. Za nas, za tebe.

Ja zauvek zapamtim da pravo nema nikakve veze s pravdom

Deda: Mora da se živi, nema živ čovek kuda, nego u život.
Deda: Nije lako. Kad je lako, sumnjivo je.

– Inače sam dobro, ali pas često pita za tebe, a ja mu kažem da je sve u redu, da sigurno imaš posla, da te melje život, da imaš neke stvari važnije od ljubavi i zaljubljenih razbojnika i njihovih pasa na reci, objašnjavam psu da je najvažnije da ti račun u banci bude pun brojki, ali pas ne razume, pas je glup, pas se kreće samo po svom svetu sastavljenom od prirodnih zakona, od mirisa i srca, pas ne razume ništa. Ja lepo psu objasnim da ćeš za 20–30 godina, čim otplatiš sve kredite i kupiš sve što normalan čovek mora da ima, da se javiš da se opet ljubimo, a pas ništa ne shvata, uopšte ne razume taj koncept. Ali takvi su psi, samo gledaju kako da te otruju nekim primitivnim pogledima na svet.

Ego ti je neophodan do jednog trenutka, posle moraš da ga se oslobodiš. Kao raketa. Ego ti je onaj deo sa gorivom, iskoristiš i odbaciš. Mora da se otkine od tebe i da ga nema više, inače ostaneš glup.

Volim ženske poglede i pokrete, volim kad se žene ljute, ljutim se na njih kad paze kako se ponašaju. Volim da provodim vreme sa ženama. Da pričamo, pijemo u kafani ili sami kod kuće, da klizamo po zaleđenim jezerima, plivamo, da se upoznamo slučajno i progovorimo o nečemu važnom i više se nikad ne vidimo, da ona izvodi baletske predstave za mene u plitkoj morskoj vodi, na pesku koji joj mazi stopala. Ne volim da delim pažnju na više ženskih osoba.
Opuštena žena, i biti u njenom prisustvu, to mi je najbolje

Mnogi su živeli, donosili odluke, jeli, spavali, u tačno određenim trenucima prelazili ulice, vodili svoje i tuđe ratove, preživljavali ili umirali i radili sve što ljudi rade, i to je u jednom trenutku dovelo do mene, ovakvog kakvog su me oni dali.

Oči su mi iste. Boja, isti oblik, i isti pogled. Sve oko očiju se promenilo.

Uvek sam dobro živeo. Živeo sam kao car. Radio sam sve što sam hteo, onoliko koliko sam hteo. I sad je ista priča, ni to se nije promenilo.

Dve stvari se ne menjaju kod mene – isto gledam i živim kao car.

Nije mi baš bilo svejedno, nisam imao ni za cigarete, ali mi nije bilo ni žao. Ako čovek ne može, kad zatreba, da baci sve pare u reku, kako taj čovek sebe da pogleda u oči?

Ne moraš sebe da voliš, ali moraš da poštuješ sebe. I nije najvažnije da budeš srećan. Sreća je samo jedna od mogućih posledica.