Fantom iz opere

Jesu li svi ljudi toliko nesrećni kada su zaljubljeni?“

„Jesu, Kristina, kada vole a nisu sigurni da li im je ljubav uzvraćena.“

Želim da imam ženu i da je izvodim nedeljom. Napravio sam masku s kojom izgledam kao i svako drugi. Ljudi se neće za mnom okretati na ulici. Bićete najsrećnija žena. I pevaćemo, sasvim sami, dok se ne onesvestimo od uživanja. Vi plačete! Vi me se plašite! Ali ja nisam zao. Zavolite me i videćete! Sve što ja želim je da me neko voli. Kad biste me zavoleli, bio bih nežan kao jagnje i mogli biste sa mnom da radite šta god poželite.“

Moja draga mala Kristina! Slušate li me? Recite mi da me volite! Ne, ne volite me... ali nema veze, zavolećete me! Nekada niste mogli da pogledate moju masku zato što ste znali šta je iza nje... A sada vam ne smeta da je gledate i zaboravljate šta je iza! Čovek se na sve navikne... ako želi... Mnogo je mladih ljudi koji pre braka nisu marili jedno za drugo, ali su se nakon toga zauvek obožavali! Oh, ne znam o čemu govorim! Ali bilo bi vam zabavno sa mnom.

To je bila najlepša igra na svetu i uživali su u njoj kao deca, što su i bili. Oh, kakve su divne govore jedno drugom držali i kakve su večne zavete razmenili! Igrali su se srcem kao što se druga deca igraju loptom; samo, pošto su to zaista bila njihova srca kojima su se dobacivali, morali su da budu veoma, veoma vešti i da ih uhvate, svaki put, a da ih ne povrede.

U kojoj meri je, dakle, ona zaista žrtva? Čiji je zarobljenik? U kakav vrtlog je uvučena? Postavljao je ta pitanja sebi uz veliku muku; ali čak i taj bol delovao je podnošljivo u odnosu na gnev koji ga je obuzimao pri pomisli na lažljivu i prevrtljivu Kristinu. Šta se dogodilo? Ko utiče na nju? Kakvo ju je to čudovište odvelo i kako...

Očima bez sjaja, zurio je u hladan napušten drum i bledu mrtvu noć. Međutim, ništa nije bilo hladnije od njegovog srca, ništa nije bilo tako mrtvo: voleo je anđela, a sada je prezirao ženu!

„VEČERAS PEVA LUSTER DA OBORI!“

Svi su u istom trenutku podigli poglede prema tavanici i užasnuto kriknuli. Na te reči izgovorene đavolskim glasom, ogromni masivni luster počeo je klizi naniže, prema publici. Otkačen sa svoje kuke, pao je s plafona i tresnuo usred redova, usred hiljadu uplašenih povika. Usledila je divlja navala na vrata.

Čovek se na sve navikne u životu, čak i na večnost.

Pitala sam ga da li ću onda biti slobodna, a on je rekao: Bićete slobodni, Kristina, jer dok prođe tih pet dana, naučićete da me ne vidite, a onda ćete, ponekad, dolaziti da vidite jadnog Erika!

Voli me! Priča mi o ogromnoj i tragičnoj ljubavi... Odneo me je zbog ljubavi... Zarobio me je u podzemlju zbog ljubavi... Ali me poštuje: on puzi, jeca, plače... I kad sam ustala, Raule, i rekla mu da mogu samo da ga mrzim ako mi odmah ne vrati slobodu... on je pristao... pokazao mi je tajni prolaz... Međutim... i on je takođe ustao... i naterao me je da se setim da je, iako nije bio ni anđeo, ni duh, ni genije, i dalje glas... i zapevao je.