Čekaj me na poslednjoj stranici

lepota nije dovoljna da predugo greje srce.

Nemoj zaboraviti prošlost, ali ne dozvoli da te boli. Pretvori je u mudrost, a ne u patnju.

Svi mi koji volimo da čitamo imamo nevidljivi veo koji nas štiti od stvarnosti, a ponekad je taj veo toliko gust da je moguće osetiti ga. Ja sam vas prepoznao čim sam vas ugledao… strasna zaljubljenica u pisanu reč koja se toliko uživljava u priče da misli da bi stvarnost trebalo da se povinuje zakonima književnog stvaralaštva.

Ponekad, kad smo s neodgovarajućom osobom, možemo i sami da postanemo neodgovarajući. To se zove Pigmalionov efekat: ako pridamo previše značaja tuđoj projekciji nas, onoj verziji naše ličnosti koju drugi prenose, naposletku poverujemo u nju.

Postoji mnogo načina da se dobije na lutriji. Jedan od njih je da se osećate toliko srećno, toliko dobro u sopstvenoj koži, da vam se čak ide na posao u ponedeljak ujutro.

Ljubav je vredna priče samo kad je problematična, burna, nemoguća. Nikoga ne zanima sreća, dobar završetak, nešto što ima budućnost.

– …ubrzo ćemo biti zajedno i sve ovo će se isplatiti. Ljudi kažu, kad je nešto izuzetno teško postići, više se ceni i jače se uživa u tome…

„Everyone is a moon and has a dark side which he never shows to anybody“, kako je govorio Mark Tven. Svaki čovek je kao Mesec, i ima mračnu stranu koju nikad nikome ne pokazuje. Najpre treba biti u stanju da se opazi ta tama u sebi

– Zašto mi je potrebna sva ta drama u životu? – upitala je naglas.

– Telo od svih nas traži burna osećanja s vremena na vreme – utešila ju je prijateljica – ali opasno je postati zavisan od njih. Imaju isto dejstvo kao neke droge. Odvode nas u svetove gde ne postoji odgovornost. Ali tamo gde nema odgovornosti, često nema ni zadovoljstva.

– Ko si ti, Silvija? Ko si ti, osim što si neko ko kruži orbitom oko hirova i potreba drugoga?

Ponekad, kad smo s neodgovarajućom osobom, možemo i sami da postanemo neodgovarajući. To se zove Pigmalionov efekat: ako pridamo previše značaja tuđoj projekciji nas, onoj verziji naše ličnosti koju drugi prenose, naposletku poverujemo u nju.

– Zašto si dopustila da ti taj lik odnese omiljenu knjigu? – upitala je nabirajući čelo, šapatom, da Isolde ne čuje. – Poklonila si mu svoje vreme, svoju ljubav, nade. Ne smeš da dozvoliš da odnese sve što je tvoje. Previše se podaješ, daješ mu sve, a onda ostaneš prazna.

Međutim, lepota nije dovoljna da predugo greje srce.

– Hvala – šapnula je.

I nikad u životu tako kratka reč nije bila ispunjenija značenjem.

Pamćenje je, Silvija, veoma precenjeno. Nije važno ono što zadržimo umom, nego što nam ostane urezano u duši. Imajte poverenja u mene.

Kao da joj čita misli, izustio je:

Možda sam se osećao krivim i mislio da zaslužujem kaznu

Najzad je shvatila kakav je to davnašnji bol ugledala u njegovim očima: neprolazni trag najbolnije i najteže ljubavi

Kad čitalac oseća veoma snažnu privlačnost prema piscu, između njih se stvori veza, spona satkana od privrženosti i odgovornosti.

„Paris mi je dao život, ma petite.45