Možemo li nekoga tako duboko da povredimo da bismo pratili egoističnu želju da budemo srećni? Očigledno da. Ona je to uradila i, što je bilo još gore, nije se vratila da popravi stvar, da zaleči tu ranu, tu poderotinu na mesu čoveka sa kojim je sama izabrala da deli život i na mesu svoga mesa. Jer možemo da se vratimo unazad, moramo. Uvek postoji trenutak u kojem, dok uporno nastavljamo i gledamo samo napred, uočavamo nešto - poziv - i okrećemo se da vidimo da li je tamo dole sve ostalo isto ili se pak nešto promenilo u onome kome smo okrenuli leđa i u nama samima. Dođe taj trenutak, za svakoga. Zašto nije za nju? Zašto nije ni pokušala? Nijedan nemi telefonski poziv usred noći. Nijedna razglednica bez reči.