Rudnik

Bolje je da pričaš. Misli su opasnije.“

Čovek je najprilagodljivija životinja.“

Odluke donete u afektu često su jedine prave. Rađaju ih signali čistog srca, emocije neopterećene trezvenošću koja čoveka gura u kandže trpljenja i stida. Osećaj odbojnosti, gnušanje spram stiska ruke ili zagrljaja, nikad se ne javi slučajno. Sva naša uveravanja da je potrebno promisliti, prespavati i preispitati srcem donetu odluku samo su manja ili veća odustajanja od istine, prouzrokovana strahom.

Nije sramota biti lud ako su ovi koji su stvorili ovakav svet mudraci!

Odlasci počnu mnogo pre nego što njih postanemo svesni. Onda kada još sve deluje OK.

Trenutak apsolutne slobode… Ni tamo ni ovde. Nigde.

Osećaj odbojnosti, gnušanje spram stiska ruke ili zagrljaja, nikad se ne javi slučajno.

Ako je do svakog odredišta uvek najpre potrebno preći polovinu puta, a pre te polovine njenu polovinu, kako je moguće da ikada igde stignemo?“

Znate li kako sam uspela to da prevaziđem i da krenem dalje?“

Slegnuo sam ramenima.

„Tuzi sam dala vreme. Vreme koje joj je pripadalo…

„Kao pravnik znaš da te takav zahtev ne obavezuje. To su samo želje ostavioca.“

„Znam…“ Zastao sam shvativši u trenutku da ispred sebe imam osobu koja bi teško razumela i mnogo jednostavnije etičke koncepte od želje da se poštuje finansijski neopravdana volja pokojne babe.

Novak je ponovo iskoristio moju neodlučnost. „Mislim da bi pre konačne odluke ipak trebalo da se sretneš s Bodom.“ U njegovom glasu ponovo je odjeknuo suvi poslovni ton. „Razumem pijetet koji osećaš, ali ponekad treba biti racionalan. A možda će te iznenaditi ono što od njega budeš čuo.“

#
Uprkos tome što me je u narednim danima Sara u nekoliko navrata podsetila na razgovor iz Tabua („Kako je moguće da mi nisi pomenuo Zorkin zahtev?“, i: „Možda bismo ipak mogli da skoknemo do Lugova za vikend, da vidimo kako to izgleda?“), brzo sam zaboravio na Novakovu priču o vrednosti babinog imanja. Rad u GMG-u postajao je sve zahtevniji.

Dejan me je i dalje vukao sa sobom tvrdeći da ću uskoro dobiti i svoje prve prave slučajeve. Dane smo uglavnom provodili na sastancima u vladinim kancelarijama. Ministarstvo rudarstva, Agencija za energetiku, Građevinska inspekcija… Armije bezličnih činovnika i njihovih botoksiranih sekretarica… „Ministar je trenutno odsutan, ali je rekao da će se brzo vratiti. Da li biste želeli da nešto popijete dok čekate, gospodine Banjac?“

Denova nadmenost, koja je u početku bila neizdrživa, s vremenom je ustupala mesto taktičkoj rezervisanosti. I dalje je povremeno bio maliciozan, ali su bili primetni i jasni znaci otopljavanja. U nekoliko navrata, kada su vladini činovnici postavljali pitanje moje poverljivosti, uzimao me je u zaštitu. „Pred njim ne morate imati tajne, Bogdan je budući zet Novaka Antića.“ Iako se, kada me je pominjao, u njegovim rečima i dalje osećala diskretna ironija, bilo je jasno da me na sebi primeren način ipak polako prihvata.

Negde u to vreme, u gomili advokata, pripravnica, sekretarica i tehničkog osoblja, uočio sam mladića kojeg su u firmi oslovljavali sa Dima. Bio je to oniži bucmasti cvikeraš, uve