Rudnik

„Nije sramota biti siromašan“, govorila bi Zorka krpeći moje poderane farmerke po ko zna koji put. „Sramota je obogatiti se na tuđoj nesreći i siromaštvu.“

„Mislila sam da mogu da ti verujem. Ne znam zašto, ali sam zaista osećala to. Pomislila sam – evo, pojavio se neko zbog koga vredi još jednom rizikovati. I naravno, što više žudiš za poverenjem, to je lakše prevariti se.“

Čovek je najprilagodljivija životinja.“

„Za koga ćeš da radiš?“, upitala je najednom kao da se tek tada setila pređašnjeg razgovora. „Nije samo novac važan. Važno je za koga radiš, Bogdane! To nikada nemoj da zaboraviš.“

Bolje je da pričaš. Misli su opasnije.“

Odlasci počnu mnogo pre nego što njih postanemo svesni. Onda kada još sve deluje OK.

Trenutak apsolutne slobode… Ni tamo ni ovde. Nigde.

Osećaj odbojnosti, gnušanje spram stiska ruke ili zagrljaja, nikad se ne javi slučajno.

Ako je do svakog odredišta uvek najpre potrebno preći polovinu puta, a pre te polovine njenu polovinu, kako je moguće da ikada igde stignemo?“

Znate li kako sam uspela to da prevaziđem i da krenem dalje?“

Slegnuo sam ramenima.

„Tuzi sam dala vreme. Vreme koje joj je pripadalo…