Nož

volje, onda smo ubili Hrista protiv božje volje. A onog dana kad shvatimo da možemo prkositi božjoj volji, tog dana smo oslobodili sami sebe. Posle toga je sve moguće.“

A čežnja ne dolazi posle sreće, već ide podruku s njom, jer sa srećom dolazi i bolni uvid da više ništa ne može biti kao pre, i već ti nedostaje to što imaš, unapred strepiš od apstinencije, od tuge zbog gubitka, proklinješ što si saznao šta si u stanju da osećaš.

Fotografije koje kačiš na zid su rečenice istrgnute iz života kakav bi želeo da jeste. Slike više govore o onome ko ih je okačio na zid nego o onome što vidiš na njima. Ko ume da ih pročita, saznaće više toga nego na saslušanju.

A svi mi smo notorni. Notorni švaleri, lopovi, pijanice, ubice. Ponavljamo svoje grehe, a nadamo se pomilovanju – od Boga, od drugih, ili bar od sebe samih.

Fotografije koje kačiš na zid su rečenice istrgnute iz života kakav bi želeo da jeste.

Aune je imao teoriju da ubice uglavnom ne čitaju knjige, osim eventualno stručne literature.

„Nisam daleko, pa sam rešio da skoknem umesto da te zovem.“

Ali, dodao bi, krajnja tačka i odredište nisu isto. Nije jedno nužno bolje od drugog. Stižemo tamo gde smo stigli, pa se tešimo time da smo baš tu i hteli da budemo, da smo se sve vreme kretali u tom pravcu. Naše nepouzdano sećanje je poput nežne majke koja nam govori da smo valjano obavili posao, da su pojedinačni zamasi veslom bili čisti i da su se uklopili u priču kao logičan i nameran deo. Pomisao da smo u nekom trenutku skrenuli sa kursa, da više ne znamo gde se nalazimo i kuda smo krenuli, da je život haos nečistih i nespretnih zamaha, toliko je neprijatna da naknadno prekrajamo priče. Zato ljudi za koje slovi da su uspeli, pa im često traže da pričaju o tome, kažu da su celog života imali samo taj – jedan jedini – san, da uspeju baš u tome. Sigurno to iskreno misle, sigurno su naprosto zaboravili sve druge snove, one koji su bez zalivanja venuli i svenuli. Sigurno bismo besmisleni haos životnih slučajnosti upoznali mnogo bolje kada bi se umesto autobiografija pisale životne prognoze, kako mislimo da će nam životi izgledati. A onda ih zaboraviti i pogledati ponovo potkraj života da se podsetimo šta su stvarno bili naši snovi.

Zna se, naime, da nas ne znaju po onome što činimo, već po onome što imamo. A kad izgubimo sve, više ne postojimo.

A onog dana kad shvatimo da možemo prkositi božjoj volji, tog dana smo oslobodili sami sebe. Posle toga je sve moguće.“