Pisma iz tuđine

Stižemo tako do jedne od ređih podudarnosti između nas i Engleza i do osobine koja, pravedni da budemo, sve nacije krasi podjednako: vlastite mane imaju uvek lepša imena od tuđih, i uvek bolje razloge od tuđih, a ponekad umeju da se pretvore i u vrline. Eto zašto je nečija postojanost za mene fanatizam, a moj fanatizam – postojanost mog karaktera.

Ali kad se sve žrtve prirodnih i neprirodnih nesreća saberu, još uvek ih je manje od žrtava ljudskog fanatizma. Tako se fanatizam, kao radikalan oblik nerazumevanja, nepoznavanja i nepriznavanja drugih, javlja istovremeno i kao moćan inspirator istorije i kao njena najteža prirodna katastrofa.

, oni ne predstavljaju toliko moć sami po sebi, koliko našu žudnju za njom, naš pristanak pre da budemo osrednje zadovoljni robovi nego nezadovoljni slobodni ljudi.

slobode štampe, ona je Britaniji nepotrebna. Njena štampa i sada važi kao uzor nepristrasnosti, ali da ne bismo preterali, recimo bar – pristrasnosti koja ne vređa razum.

slobode štampe, ona je Britaniji nepotrebna. Njena štampa i sada važi kao uzor nepristrasnosti, ali da ne bismo preterali, recimo bar – pristrasnosti koja ne vređa razum.

Sila je uvek oblik nekakvog poraza, u prvom redu poraza mogućnosti da se ista stvar obavi bez mrtvih.

Uspešno udruživanje volje i veštine, dakle, više je stvar karaktera nego puke tehnike.

Ova stara, srećna Engleska, koju je jedan nestrpljivi nemački gost nazvao plovećim muzejom, jer mu frižider nije opravljen istog dana nego posle dva meseca, može nas još ponečemu naučiti.

U prvom redu – strpljenju, kompromisu između imbecilne ravnodušnosti što u nečemu nismo uspeli i imbecilnog besnila što nam to nije pošlo za rukom.

Kod nas u Jugoslaviji mahom se igra na sve ili ništa. Jednom se dobije sve, drugi put ništa. Ovde se igra na brojeve, pa se dobija – uvek, i ovde – to je ljudski – svako hoće sve. Ali se miri s tim da dobije i polovinu. A naš Živorad, ako sve ne dobije, drži da je opljačkan.

Dok neko od njih postane ministar koji će odlučivati o meni i mom narodu, ja ću već biti mrtav.

Ali narod neće. Ne može se tako lako izvući kao ja.

Na Zapadu danas, posle četrdeset godina čovek je star i ne može se zaposliti. Naša civilizacija starce prepušta hobiju, od kojih je u Engleskoj, ako niste član Doma lordova, najpopularniji dremanje po parkovima. Ako jeste, dremate u Parlamentu.

Starost je pre svega umna, fizička i osećajna usamljenost, a što se povodom nje pominju Englezi, to je zato što sam stekao utisak da je na luteranskom Zapadu biti star, usamljen i nemoćan jedva nešto bolje nego biti mlad, debeo i neoprezan među ljudožderima.