Priča o Desperou

Čitaoče, nema ničeg lepšeg na ovom tužnom svetu nego čuti kako tvoje ime izgovara neko koga voliš.

Ničeg lepšeg.

Želiš li da čuješ, čitaoče, kako se sve odvijalo? To nije lepa priča. Puna je nasilja. I okrutnosti. Ali pretpostavljam da nemaju samo lepe priče vrednost. Kao što znaš (jer si dovoljno dugo živeo na ovom svetu da i sam štošta primetiš), ne može uvek sve da bude bezbrižno i lako.

Zašto bi onda spasao mene?

– Zato što ti, mišu, možeš da ispričaš Gregoriju priču. Priče su svetlost. A svetlost je dragocena u ovako mračnom svetu. Počni od početka. Ispričaj Gregoriju priču. Unesi malo svetla.

Ali reč „zbogom“, čitaoče, ne nudi nikakvu utehu, čak ni ako je izgovoriš na francuskom. Ta reč je puna tuge na kome god jeziku da se izgovori. To je reč koja ti ne nudi ama baš ništa.

Lester je bar imao toliko pristojnosti da zbog svoje podmuklosti zaplače. Čitaoče, znaš li šta znači „podmuklost“? Imam osećaj da znaš s obzirom na malu scenu koja se upravo odigrala. Ipak za svaki slučaj potraži tu reč u rečniku.

Ona je podigla maramicu i gledala ga... pravo u dušu!

Znaj, čitaoče, da je većini onih koji se od ostalih izdvajaju, bili miševi ili ljudi, predodređena uzbudljiva sudbina (sa pacovima ili bez njih).

Oproštaj je, čitaoče, umnogome kao ljubav i nada. Moćan i divan.