Pad nemani

Prolog
Najpre je postojao čovek po imenu Vinston Duarte. A onda više nije.

Poslednji trenutak je bio banalan. Nalazio se u svojoj radnoj sobi u srcu Zgrade vlade i sedeo na svom divanu. Njegov radni sto – od lakonskog kišnog drveta, s teksturom nalik na sedimentne stene – imao je ugrađen ekran koji je prikazivao hiljadu različitih izveštaja u nadmetanju da mu privuku pažnju. Mehanizam carstva polako se kretao napred, i svaki okretaj točka činio ga je efikasnijim i preciznijim. Pregledao je bezbednosne izveštaje sa Oberona, gde je guverner, u odgovoru na separatističko nasilje, počeo da regrutuje lokalni živalj u sigurnosne snage. Njegova kći Tereza se zaputila u jednu od svojih nedozvoljenih avantura izvan imanja. Samotne šetnje po prirodi za koje je verovala da su izvan pomnog nadzora lakonske bezbednosti bile su važne za njen razvoj, i on na njih nije gledao samo popustljivo već i sa ponosom.

Tek joj je nedavno rekao kakve su njegove ambicije što se nje tiče: da mu se pridruži kao druga pacijentkinja Paola Kortazara, da se njena svest otvori i produbi kao njegova, da živi možda ne večno, ali u najmanju ruku neodređeno dugo. Za stotinu godina i dalje će voditi ljudsko carstvo. Hiljadu. Deset hiljada godina.

Ako.

Ili si ti previše pijan, ili ja nisam dovoljno

Mač koji je posekao milijardu anđela samo je malo uznemirio primate u njihovim mehurima od metala i vazduha.

Tuga, strah, samosažaljenje, sumnja u sebe? Sve je to fokusirano unutra. Drži te zaključanu u sebi. Beskorisno. Bes je usmeren napolje. Bes želi da nešto preduzmeš. Bol je koristan.

„Do smrti, sve je život.“

Detektiv Miler mi je jednom rekao: ’Nemamo pravu stvar, već samo gomilu malo manje pogrešnih.’“