Đavolji nakot

Sigurno je da čovek koji razmišlja o osveti, raskopava sopstvene rane, koje bi inače zacelile, i zalečile se.

– Ser Fransis Bejkon, O osveti

Može li čovek biti dobar samo u odsustvu moći?

Međutim, ima tu još nešto. Prospero je već rekao da je Mirandino obrazovanje šire nego kod ostalih devojaka. Ali se ne navodi čemu ju je to on učio, osim da igra šah, a zna i šta je materica. Ja pretpostavljam da ju je pomalo učio i mađijama. Ona je svakako čula za duhove, a možda ih je i videla, jer u prvom trenutku misli da je Ferdinand duh, a zna i mnoge primere svega što Prospero može da učini svojim čarobnjačkim moćima, na primer da savlada Kalibana. Šta mislite, šta je ta devojka radila dok je Prospero posle podne dremao? Čitala je knjige – Prosperove knjige! Bila je na oca – nasledila je njegov dar i učila se veštinama.

Međutim, ni to nije sve.

Pre svega, ona je snažna devojka. Nikada se nije stezala korsetima ni gurala noge u staklene cipelice i slično, kao što se radi na dvoru. Ona je pravi džambas; jurcala je po čitavom ostrvu još otkad su joj bile tri godine. Zatim, otkad je Kaliban pokušao da je siluje u vreme kada joj je bilo oko dvanaest, Prospero ju je sigurno obučio da ume da se odbrani, za slučaj da se to ponovo desi kada on ne bude u blizini. U vreme kada se Miranda našla na brodu koji plovi za Napulj, sigurno je već naučila mnogo hitrih pokreta, tim pre što ta nadmena gospoda ne bi očekivala da im se ona suprotstavi. Takođe je i mišićava – setite se kako je vukla klade, da Ferdinand to ne bi morao da radi.

„Pa šta? Arijelu to nije važno“, kaže An-Mari. „Za njega je to isto: iluzija je stvarna.“

Domišljata devojka, misli Feliks. Daleko će dogurati, ali u čemu daleko? „To su samo zamišljene pčele“, kaže on. „Iluzija pčela.“

Možemo li da probamo još jednom?“, pita on. „Čuo sam nekakav uvrnuti odjek. Kao da neko izgovara tekst istovremeno sa mnom. To mi je, ono, malo zasmetalo. Možda je to zbog mikrofona.“

Feliksu srce zaigra: to Miranda govori svoj tekst. „Je li to bio muški ili ženski glas?“

Možemo li da probamo još jednom?“, pita on. „Čuo sam nekakav uvrnuti odjek. Kao da neko izgovara tekst istovremeno sa mnom. To mi je, ono, malo zasmetalo. Možda je to zbog mikrofona.“

Feliksu srce zaigra: to Miranda govori svoj tekst. „Je li to bio muški ili ženski glas?“

Prekasno, prekasno. Zašto nije ranije primetio zajapurene obraze, ubrzano disanje, pospanost? Zato što nije bio pored nje, ili je bio pored nje, ali je bio obuzet nekakvim tajanstvenim projektom. Simbelin – da li je zbog njega odsustvovao?

Miranda je odlučila: naučiće ulogu Arijela – Feliks svakako neće moći da se buni zbog toga.

Kako je to bistro od nje, kako savršeno! Pronašla je upravo onu ulogu koja će joj omogućiti da se bez ikakvih smetnji uklopi u probe. Samo će on moći da je vidi, i to povremeno. Samo će je on čuti. Biće nevidljiva svakom drugom oku.

„Moj revnosni duše!“, uzvikne on. Želeo bi da je zagrli, ali to nije moguće. Prospero i Arijel se nikad ne dodiruju: kako bi iko mogao dodirnuti duha? A sada je čak i ne vidi. Moraće da se zadovolji glasom.