Šetnja za pamćenje

Kako sam naučio, život nikada nije pravičan. Ako u školama ičemu uče đake, onda treba da ih uče tome.

K tebi, Gospode, vičem; grade moj, nemoj mi ćutati, da ne bih, ako zaćutiš, bio kao oni koji odlaze u grob.

Čuj molitveni glas moj, kad vapim k Tebi, kad dižem ruke svoje k svetoj crkvi Tvojoj.

Sklapam oči i godine počinju da se nižu obrnutim redom, polako kuckaju unatraške, poput kazaljki sata koje su se pokrenule u pogrešnom smeru.

Često je oživim u mislima, vratim je u postojanje, i svestan sam da tada uvek osetim čudan spoj tuge i radosti. Ima trenutaka kad zažalim što ne mogu obrnuti sat unatrag i ukloniti svu tugu, ali čini mi se – kad bih to uradio, i radost bi nestala.

Ona se ne može sažeti u dve-tri rečenice; ne može se spakovati u nešto uredno i prosto što bi ljudi odmah razumeli.

Sećam se da sam pomislio kako je to najteža šetnja koju je iko ikada morao da savlada.
U svakom pogledu, šetnja za pamćenje.

Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča, ne nadima se, ne čini šta ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi

Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča, ne nadima se, ne čini šta ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.

Ako me je Džejmi za tih nekoliko poslednjih meseci nečemu naučila, onda mi je pokazala da o drugima sudimo po delima – ne po mislima ili namerama

„Osetiš li se ponekad kao Jov?“

Osmehnula se, a u očima su joj svetlucnule iskrice. „Ponekad.“

„Ali nisi izgubila veru?“

„Nisam.“ Znao sam da nije, ali mi se činilo da je gubim ja.

„Je li to zato što misliš da ćeš se možda oporaviti?“

„Ne“, rekla je ona, „već zato što mi jedino ona preostaje.“