Imam trideset godina… i tako izgledam

„Ne sumnjam da se zabrinuo za moje zdravlje, voli me. Važne su, međutim, i neke druge stvari. Kako se odnosiš prema tuđem srcu, na primer.“

Zaljubljenost je poput haljine koja je modni hit jedne sezone i godinu dana kasnije izgleda bez veze. Ljubav je klasična haljina koja ne izaziva oduševljenje, ali na koju proticanje vremena nema nikakvog uticaja. Ljubav me sprečava da ga zaboravim.

Znam šta je. Već trideset godina osećam to na sopstvenoj koži. Znam da porodica može da te ugrize za srce. Znam koliko boli kad shvatimo da smo u srodstvu s nekim ko nas ne prihvata takve kakvi smo. Znam da voliš oca uprkos svemu, tvoja mržnja prema njemu samo je druga strana medalje. Ti bi hteo da on poštuje tvoje godine, tvoj identitet, tvoju nezavisnost. Ali savršene porodice postoje samo u reklamama za keks i nekim televizijskim serijama iz sedamdesetih godina. U stvarnom životu postoji samo gomila sjebanih ljudi. Treba prihvatiti prostu istinu: ne možemo da tražimo od drugih ono što oni nisu u stanju da nam pruže zbog svoje naravi, obrazovanja ili zato što su tako odlučili. Verujem da nas oni vole na svoj način, ali nema svrhe da se žderemo zato što nisu poput likova iz TV serija.

oduvek sam najvatrenija pobornica teorije da čovek mora da ostari ako hoće dugo da živi.

verziju Priče o napuštenoj lutki, u kojoj se, umesto dve devojčice koje se svađaju oko lutke, dve žene otimaju o muškarca. Pobeđuje ona koja ga pusti da ode. I to uopšte nije pogrešno. Muškarci su takvi, ne žele da se osećaju zarobljeno. Bolje je da se prema njima ponašamo kao prijateljice nego kao posesivne partnerke. Onda ima nade da te primete

Verujem da bih bila odlična majka. Ali znam, osećam da se to nikad neće desiti. Ne želim da rodim decu samo zato što moj biološki sat otkucava ili zato da se ne bih osećala manje vredno u društvu u kome se materinstvo vratilo u modu. Hoću da budem majka koja pruža i dobija ljubav. Od onih sam što ne izvoljevaju mnogo, ali kad je reč o deci, idem na sve ili ništa. Trenutno mi se čini da je ništa verovatniji ishod

Ne bojim se samog vremena: užasava me vreme koje nije ničim ispunjeno. Strašno je kad ono prolazi, a ja nemam ništa, nisam stvorila ništa što bi ostalo iza mene kao trag

Roditelji u jednom trenutku ostare, vidiš da im obrazi gube svežinu, kosa sedi, korak postaje nesigurniji, pamćenje slabi. Onda ti njima postaneš i otac i majka. Hoćeš da ih poštediš bola, tužnih misli, u iskušenju si da ih držiš za ruku dok prelaze ulicu, onako kako su nekada oni nekada držali tebe

Nije mi jasno šta su žene radile vekovima, žene koje nisu bile zaposlene i koje su sedele kod kuće i imale sve vreme ovoga sveta da razmišljaju. Šta su radile da ne polude? Šta je radila Džejn Ostin kada bi se zaljubila, a nije mogla da gleda glupe emisije na televiziji ili da se kljuka grickalicama? Kako je uspela da stvori duhovite i mudre likove poput Elizabet Benet i En Eliot? Kako to da njene junakinje ne pate od hronične depresije i nisu goropadne ludače?

Zaljubljenost je poput haljine koja je modni hit jedne sezone i godinu dana kasnije izgleda bez veze. Ljubav je klasična haljina koja ne izaziva oduševljenje, ali na koju proticanje vremena nema nikakvog uticaja